Bulevar involucije (4)

Politički sistem socijalističkog samoupravljanja nije priznavao (ni dozvoljavao) postojanje osećanja nelagode i odvratnosti, za neuroze nije hteo ni da čuje.

Ko se osećao nelagodno i odvratno – a mnogi su se, čak i neki komunisti među njima, tako osećali – morali su to kriti kao zmija noge.

Bilo je slučajeva samoubistva iz griže savesti zbog prepuštanja dekadentnim osećanjima nelagode i odvratnosti.

Bilo je, doduše, društveno prihvatljivo biti klinički lud i sa urednom dijagnozom biti smešten u odgovarajuću ustanovu u kojoj se, bar na papiru, prema pacijentima humano postupalo.

Ali izvan ustanova – u narodu poznatijih pod imenom ludnice – svi su morali biti normalni, nasmejani, srećni i zadovoljni.

Sindikalne svinjske polutke, regresi, K-15 i bonovi za topli obrok (iz kojih će se docnije razviti čitava filozofija) bili su (prividno) neiscrpni izvor opštenarodne normalnosti, zadovoljstva i sreće.

Nisam, naravno, imao ništa protiv toga da i ja budem srećan, nasmejan i zadovoljan, samo mi nije išlo od ruke.

Pokušavao sam u više navrata da se uklopim u neki iz širokog asortimana kolektiva koji su (privremeno vrlo uspešno) donosili nasmejanost sreću i zadovoljstvo.

Avaj, svaki bi me kolektiv – uključujući Mlade gorane i Savez Izviđača Srbije – brzo odbacivao kao strano telo.

Na obostrano nezadovoljstvo.

Naprosto sam živnuo kad sam iz Sioranove knjige Kratak pregled raspadanja saznao da je osećati se nelagodno i odvratno nešto najnormalnije na svetu.

A još više živnuh kad u knjizi K.G. Junga, Duh i život pročitah sledeće redove:

Svako rado skreće pogled sa problema; ako je moguće njih ne treba pominjati, ili bolje, čovek osporava njihovo postojanje. Čovek želi jednostavan, siguran i gladak život i zbog toga su problemi tabui. Čovek želi sigurnost, a ne sumnju, želi rezultate a ne eksperimentisanje, ne uviđajući pri tom da sigurnosti mogu nastati samo sumnju, a rezultati samo kroz eksperimentisanje.

Živnuh, rekoh, ali i dalje sam se osećao odvratno i nenormalno, nisam, međutim, više skretao pogled sa problema, a kad ih slučajno nije bilo, sam sam ih pravio.

Neumorno sam eksperimentisao.

Ali rezultata nije bilo.

Oni dolaze mnogo kasnije.

Šta je tu je, mišljah, pomiren s činjenicom da sam nenormalan i da bih bio nenormalan u bilo kojoj državi na ovom svetu.

Koji je i sam postajao sve nenormalniji.

Jer da nije, ne bi se onoliko ushitio rušenjem jednog lepog i korisnog zida koji je decenijama vijugao kroz Berlin.

Ja sam to u svojoj nenormalnosti video kao ujedinjenje Nemačke po cenu raspada ostatka sveta.

Vreme je pokazalo da sam bio u pravu.

Smisao Kineskog zida nije bio odbrana od varvarskih napada, nego sprečavanje curenja uređenosti Središnjeg Carstva u okolni svet.

Sličnu svrhu imao je i Berlinski zid.

Sprečavao je spajanje dva varvarstva, bio je granica zlu, u metafizičkom, ne u geopolitičkom smislu te reči.