Bulevar involucije (5)

Jer da nije, ne bi se onoliko ushitio rušenjem jednog lepog i korisnog zida koji je decenijama vijugao kroz Berlin.

Ja sam to u svojoj nenormalnosti video kao ujedinjenje Nemačke po cenu raspada ostatka sveta.

Vreme je pokazalo da sam bio u pravu.

Smisao Kineskog zida nije bio odbrana od varvarskih napada, nego sprečavanje curenja uređenosti Središnjeg Carstva u okolni svet.

Sličnu svrhu imao je i Berlinski zid.

Sprečavao je spajanje dva varvarstva, bio je granica zlu, u metafizičkom, ne u geopolitičkom smislu te reči.

Za razliku od Berlinskog zida, Kalemegdanske zidine su uspešno odolevale spoljašnjim napadima realnosti.

Za razliku od Kineskog, sprečavale su prodor civilizovanosti.

Stajale su Kalemegdanske zidine, čak su i ojačane, ali se sa unutrašnje strane sve rušilo.

Umesto da zakorači u 1990, Srbija se vratila u 1903.

Da ga je bilo, kralj bi bio momentalno ubijen.

Apis, koji je već bio na vlasti, morao je nekog ubiti.

Oglasiše se i srpske vuvuzele sa Kosova.

Na zvuk vuvuzela onaj permanentni milion srpskih statista koji se iz veka u vek seljakaju iz jednog u drugo društveno uređenja, iz režima u režim, sa mitinga na miting podrške, prekonoć se upetostruči , pobaca partijske knjižice, vrati se korenima, odbaci ateizam, otkrij vladiku Nikolaja, zaboravi Savu Kovačevića i Sutjesku, prigrli Svetog Savu i Visoke Dečane i tako dalje.

Gotovo poluvekovni period komunističke vladavine – koji je imao podršku otprilike 98,5 % punoletnih Srba i Srpkinja, tokom koje je u Srbiji sve bilo pisano/štampano ćirilicom – proglašen je komunističkom okupacijom, koja je uništila srpski identitet i ćirilicu.

Podrška je, kako videsmo, bila plebiscitarna, ali beše li nekog otpora, jesu li postojali disidenti, da li se opoziciono delovalo?

O, da. A evo kako.

Glavni opozicionari, Đilas i Ćosić – od kojih je svaki na svoj način otpao od komunizma – znali su da zakažu opozicionu tribinu, da na tribinu pozovu u stan br. taj i taj, u ulici toj i toj, momke i devojke željne slobode i demokratije.

Momci i devojke bi došli na tribinu.

Đilas i Ćosić iz nekog razloga ne bi došli.

Ali bi došli milicija i Udba, pohapsili momke i devojke, neke ispendrečili, neke priveli pred Narodni sud, a neke, bogme, i odvodili u nepoznatom pravcu iz kojeg se ovi nikad nisu vratili.

Nekoliko godina pre Miloševićevog dolaska na vlast i masovnog događanja naroda, u sveopštem mrtvilu i nedogađanju ičega vrednog pomena (osim izlaska poneke knjige i filma) na Tribini UKS iz večeri u veče se održavahu protestni skupovi i recitali srpskih pesnika, pjesnika, intelektualaca itd. protiv secesionističkih meteža na Kosovu koji su već uzimali maha.