Bulevar involucije (8)

Od kartonskih Terazija neku malu vajdu videli su samo sakupljači sekundarnih sirovina.

Čije je divlje naselje – valjda da bi raščistio prostor za kartonske Terazije – Lordmair Đilas brutalno počistio sa lica sveta.

Šuškalo se po Beogradu da je lepo zaradio na tom brisanom prostoru.

Gostovao je i Đilas, ako dobro pamtim, u Utisku.

Ne pamtim, međutim, da ga je Bećkovićka priupitala kud se dedoše pare od kartonske kopije Terazija.

Primer drugi.

Za vreme vladavine takozvanog Borisa Tadića, usred sredine zlatne epohe koju u duhu kineske tradicije i u znak neraskidivosti srpsko-kineskog prijateljstva nazivam Epoha ponovnog sunovrata kokoške Srbije u govna – koju će (zakonito, po pravu primogeniture) naslediti vladavina Aleksandra Vučića, koju pak iz istog razloga nazivam Epohom kokošije noge koja viri iz septičke jame – neki srpski siledžija je u Americi maltene na smrt pretukao kolegu studenta, zbog čega je zaglavio u zatvoru i bio suočen sa pretnjom dugogodišnje zatvorske kazne.

Koju bi siledžija bez obzira na to što se u Srbiji popreko gleda na (svejedno koliko zasluženo) robijanje Srba u neprijateljskim zemljama – a sve su neprijateljske osim Kine, Rusije, Belorusije i Ruritanije – do poslednje sekunde odrobijao.

Da nije imao statistički neverovatnu sreću – rodio se pod srećnom zvezdom, pa to ti je – da potiče iz porodice koja je u porodičnim prijateljskim vezama sa porodicom Tadićevog, za ministarskog vakta posilnog, a za prezidencijalnog ministra spoljnih poslova, Vuka Jeremića (u daljem tekstu Jeremić).

Koji se – dok je (o trošku države Srbije, naravno) bio neko mudo u UN – širom vaskolikog srpstva proslavio tako što je uoči pravoslavnog Božića po Menhetnu jurio krmaču da je zakolje, da joj se pred zgranutim protestantima napije krvi i time urbi et orbi pokaže koliki je Srbin, koliko je pravoslavan i koliko su neosnovane faktografski neporecive tvrdnje da ima neke veze sa islamom i Hamdijom Pozdercem.

Kome, inače, svaka čast i rahmet.

Jeremić je ubedio Tadića – nije to moglo bez njegovog imprimatura – da se iz državne kase, kao u srednjem veku, isplati otkup u visini od milion zarez nešto dolara za oslobađanje Jeremićevog pajtaša iz američkog sužanjstva.

Što je i obavljeno.

Na veliko zadovoljstvo američkih vlasti.

Koje su dobile jednog siledžiju manje.

I milion zarez nešto dolara više u kasi.

Siledžija se vratio u Srbiju, na aerodromu mu je priređen svečani doček, štampa je danima pisala o njemu.

Gde je sada siledžija – u međuvremenu mu se setih prezimena, Kovačević – nije mi poznato.

Ali ako je nastavio da prebija kolege, bolje mu je da to radi o svom trošku.

Vučić mu neće platiti otkupninu.

Ne zato što je to protivzakonito.

Nego zato što nisu porodični prijatelji.

Nekako u to vreme – verovatno iz mog pera – lansirana je i pošalica za promašene investicije, tj. nezakonito spičkane basnoslovne novce:

Za te pare (upisati astronomsku sumu) Kovačević bi mogao umlatiti deset, dvadeset, trideset (upisati cifru) kolega studenata.