Bulevar involucije (9)

Ali ako je nastavio da prebija kolege, bolje mu je da to radi o svom trošku.

Vučić mu neće platiti otkupninu.

Ne zato što je to protivzakonito.

Nego zato što nisu porodični prijatelji.

Nekako u to vreme – verovatno iz mog pera – lansirana je i pošalica za promašene investicije, tj. nezakonito spičkane basnoslovne novce:

Za te pare (upisati astronomsku sumu) Kovačević bi mogao umlatiti deset, dvadeset, trideset (upisati cifru) kolega studenata.

Onaj milion (minus umrli, plus novostasali) večno nezadovoljnih Srba, koji zajedno sa Srbijom uzleću i sunovraćaju se u govna, vladavinu sve takozvanijeg Tadića i Epohu kokoške koja se ponovo sunovraća u govna opisivao je sledećim rečima:

Nikad nije bilo gore.

Ali, gle čuda, tiranin Vučić, opozicioni arhidušmanin, ništa od napred pomenutog dokazanog materijala ne pušta u takozvano procesuiranje.

Pa ti glasaj za takvu vlast.

Pa kako to? Pa zašto?

Zato da opozicionari zauzvrat, kad ponovo dođu na vlast, ne bi procesuirali marifetluke i lopovluke vlasti, kad ova vlast, po sili nužde, zbog zamora materijala, habanja i erozije siđe u Had opozicije.

Tako to ide i tako to funkcioniše tokom već 170 godina – vrapci to odlično znaju, ostali se prave ludi.

Ili se možda i ne prave.

I o tome sam sijaset puta pisao, vlast mi ništa nije zamerila, bar ne javno.

Opozicija jeste.

I to ljuto.

Ali mene je do perfekcije zabolelo takozvano debelo meso – i sijaset će me još puta zaboleti, kako ćete videti na stranicama koje slede – što mi to opozicija ljuto zamera.

Takođe me je zabolelo debelo (i sve deblje) meso što je opoziciju – a opozicijom se u Kontraevoluciji ima smatrati samo grupa građana pod inventivnim imenom, Savez za Promene, ostatak opozicije izuzet – strašno zabolela duša kad sam (višekratno) pisao (i govorio) da TO, osim u fonetskom i formalnom smislu, nije nikakva opozicija, dakle politička snaga koja je ideološka i politička alternativa postojećoj vlasti, nego vlast u ostavci, na stand by, u dubokoj koroti zbog gubitka vlasti, vlast u senci, itd.

Nisam ja, međutim, ni Don Kihot ni Robin Hud. Nije mi bila namera da napisima u Danasu – i u javnim nastupima – ovome snižavam, onome podižem rejting – o kakvim je budalesinama reč svedoči to što veruju da se to može dizati i spuštati novinskim tekstovima – niti pak da jurišam na političke vetrenjače, da otimam bogatašima da bih delio sirotinji, samo sam radio svoj (pod B) posao kolumniste i duštvenog hroničara, koji je, kao što je oduvek radio, radio isključivo u svoje ime, eventualno na polzu (umiruće) kritičke javnosti, ni u čije drugo ime i ni za čiji drugi račun.

Čime sam još zaslužio privođenje u isledničku sobu Utiska nedelje?

Šta sam to još bludno pisao osim što sam kritikovao opoziciju (povremeno) i opozicionu klijentelu, (slabo) plaćene skaute, tehničke službenike, izvođače seljačkih opozicionih performansa i njihove nedužne žrtve, sluđenu masu, koja u (dobrovoljnom) kokošijem slepilu ne primećuje – ne žele ili ne sme da primeti – da ništa manje od opozicije kritikujem i vlast.