Burazerski pluralizam

Ideologija iz koje su pomenuti voždovi ponikli – burazerski pluralizam – još uvek je na snazi u Srbiji i nema „indicija“ da će se tu nešto bitno promeniti. Sve to, naime, proizilazi iz duboko ukorenjene ideje o srpskoj ekskluzivnosti i sledstvenom srpskom pravu da se osvete sve izgubljene bitke. Pogledajmo: I Nole Nacionale, ako je verovati našim novinčinama, nije osvojio Vimbldon nego je „pokorio svet“.

Tanka je i veoma lomna skrama ovdašnjih demokratskih institucija i pravila. Glavni zagovornici demokratije i pluralizma, istina, relativno ozbiljno misle ono što govore. Ali znate šta, reči su kao pesak. Treba mi verovati u toj stvari jer podosta toga znam o rečima. Ni četrdeset pet godina komunizma koji se svojski – mora se priznati i nečasno – borio protiv masovnih halucinacija nije uspelo da iskoreni taj žilavi soj, a sada će im bajagi stati na rep jedan režim koji čak i kriminalce osuđuje na kućni zatvor. Ne zagovaram ja da se „patrioti“ osuđuju, utamničavaju i da im se stavljaju gvozdene umesto elektronskih bukagija. Daleko od toga.

Proevropska „elita“ bi konačno trebalo da shvati da nacionalnoj „eliti“, koja ovde ima jako puno sluđenih sledbenika, uopšte ne odgovara sređenost, život pod vladavinom prava, u miru i prosperitetu jer – kada bi se to nekim čudom dogodilo – oni bi u takvom ambijentu bili niko i ništa. A ostali bi i bez povelikih privilegija i još većih prihoda. E, to je, cenjeni publikume, srpski ekskluzivitet. Isuviše ljudi ovde lagodno živi od prošlih nesreća i tragedija i ni po cenu izazivanja nekog novog rata – nije to ništa nemoguće, nemojte se zavaravati – neće odustati od danonoćnog prebrojavanja mrtvih, od neprestanog izazivanja kolektivne histerije i ojađenosti… Uopšte, jednog stanja duha iz koga ne može proizići ništa konstruktivno. Da bi se takvi ućutkali i vratili na vlažna i hladna mesta iz kojih su izmileli nije potrebna nikakva represija. Dovoljno je promeniti zvaničnu priču.