Carevo novo odelo

Mea culpa.

Izvinjavam se cenjenom čitateljstvu i – pre svega – Prediću, koji se zacelo okrenuo u grobu čuvši da sam ga pobrkao sa nekadašnjim glavnim konkurentom, Jovanovićem.

U jednom od mojih romana napisao sam – citiram po sećanju – da su Predićeva i Jovanovićeva platna najveći domet srpske realnosti (ne samo realizma) i da zahvaljujući njhovom slikarskom umeću njihove slike ne vise okačene na zidove muzeja sagrađenih unutar ovdašnje stvarnosti, nego da srpska stvarnost visi okačena o Predićeva i Jovanovićeva platna.

Nije, izgleda, daleko dan u kome će srpska realnost osvanuti okačena o Sebastian, sve ide u tom pravcu.

Na takva sumorna predviđanja navela me je ovih dana afera „Carevo novo odelo“, koja je počela pre neki dan senzacionalnim otkrićem Dejana Bulatovića da sako na Visokim Leđima košta celih 7.000 evra, da bi se nastavila u današnjem Vremenu istraživačkonovinarskim tekstom na temu da li je prezidencijalna plata od 150.000 RSD dovoljna da pokrije troškove luksuzne garderobe, postoji li državni „fundus“ koji oblači predsednika i 3. da li je to sve skupa lepo ako znamo da „narod gladuje i grca u dugovima“.

Pre mnogo godina sam bacio JexS-a u tešku sprdnju zbog interne naredbe izdate „srednjem ešalonu“ DS-a – koju mi je „procurio“ upravo jedan srednjeešalondžija – da se u javnosti nipošto ne pojavljuju sa skupim satovima na rukama.

Okidač stroge JexS-ove naredbe beše tabloidna hajka protiv Šutanovca, koji je bio (verovatno i ostao) sklon razmetanju skupim satovima, mada ni ostali viđeniji DS-ovci nisu bili s raskida da na ruku zapandrče rolex, bvlgari, konstanten vašeron i ostale vlažne kulovske snove.

Ako se neko seća, ja sam tada odlučno stao u odbranu Šutanovca, a odbranu (i poslednje dane) sam potkrepio sledećim argumentima 1. da je zagledanje ljudima u marke odela i satova izraz malograđansko-ćepenačko-bakalskog mentaliteta (glavnog uzroka svih naših posrtanja), 2. da ukoliko Šutanovac satove nije ukrao (što sumnjam da jeste, a i da jeste onda bi to bila stvar policije, a ne predsednika republike i tabloida), ima „svako pravo“ da nosi sat koji mu drago i (naročito) 3. da držanje skupih političkih satova daleko od očiju javnosti neće ni za „i“ onemogućiti glavnog provajdera skupih satova i ostalih stvari koje vole mladi – korupciju.

Ličio mi je JeXS tih dana (i godina) na noja koji da bi sakrio zlatnu ogrlicu zabada glavu u govnavi pesak. Epilog: igrao je za raju, zanemarivao taktiku, pa je završio tako što sakoe od 7.000 evra umesto njega nosi Vučić.