Čas istorije

Elem, u pravu su oni koji tvrde da je Boris Tadić čovek kome okolnosti i ona prevrtljiva Fortuna idu naruku. Ako kao paranoične odbacimo sugestije da ga je na položaj Jego Sijatelstva izgurao Ćosić i Ćosićev nedremani lobi, ipak ćemo se složiti da nije mogao dogurati tako visoko bez neke žestoke podrške. I – kako to u Srbiji već ide – usluga je morala biti vraćena. Ima, naravno, mudrosera i dramosera koji će povikati: politika je umetnost mogućeg; kompromisi su neminovnost; nacionalno pomirenje je svetinja. Ali, gospodo, mi te mudrosere slušamo već jako dugo. A ni oni sami sebi više nisu tako uverljivi. Osim toga, ovo je Srbija. Realnost, kompromisi i pomirenje ovde su tradicionalni sinonimi za lopovluk i murdarluk. Da se mi vratimo na Fortunu. Ta prevrtljiva dama je u nekoliko navrata Gospodaru Borisu Tadiću na tacni ponudila veliku ulogu. Nema ovde mesta da elaboriram, zaključujte sami. U jednom momentu, zahvaljujući Fortuni (nipošto Šaperu i Đilasu), Tadić je imao priliku da uradi veliku stvar i da se velikim slovima upiše u istoriju Srbije. Jedna digresija: njemu je, imajući na umu background, istorijska uloga veoma važna. Gotovo da sam siguran da je imao ideju šta treba raditi, ali nemade petlje. Ako se odvaži na ono što mu je (pretpostavljam) u samotnim noćima šaputao weltgeist – šta će onda reći čika Dobrica, šta Čitluk Sahibija, šta Kosta Čavoški, a šta oni sivi likovi koji su mu teslimili impozantan broj političkih degenerika. I tako, odobravala su se plaćanja patriotskih umlaćivanja, bežalo se sa poprišta demoliranja Beograda, igrao se basket sa avetima prošlosti, a sve ružnije mrlje pokušavale su se brisati posetama poplavljenim područjima. I pročaja.

Nije tu gospodar istorijski izuzetak. Ko god ovde zasedne na bilo koju vlast, odmah mu se pričini da vlast treba vršiti po najvišim evropskim standardima doba. Hoću da kažem: lepe reči, lepe želje, lepa slikanja i – da ne dužim – gomila opštih mesta. Koja, da se razumemo, savršeno funkcionišu u državama u kojima stvari po inerciji funkcionišu koliko-toliko dobro. Ali mi u takve ne spadamo. Suviše kompromisa – mada bih ja to radije nazvao suviše konformizma – odvelo je našeg Gospodara predaleko. Koristoljubiva blagonaklonost Evrope i lokalno kratko pamćenje nekako su zabašurili da – osim što nema rata – nema nikakve razlike između Gorana Matića i Gorice Gajević i Olivera Dulića i Hellen Triwan. I tu, bato moj, pomoći nema. Što bi rekao G.W.F. Hegel: Die weltgeschichte ist der Weltegricht.