Čekajte Đurđevdan

 Hiperaktivnost, (prividna) svudaprisutnost, preterana informisanost, eto, to su problemi našeg sveta koji su nam se, koliko do juče, činili kao svetovo veliko poboljšanje. Stare mudrosti i stara iskustva nažalost su ispozaboravljani. Na koje to mudrosti tačno mislim u današnjem mudroseraju? Na pravilo da se od Mitrovdana do Đurđevdana NIŠTA NE RADI! I NIKUDA NE IDE! Proleće, leto i rana jesen behu vreme za rad, a kad stisne zima, svako sedi u svom mutlaku, recka pršutu (ako ima), pijucka rakiju, povremene napiše pjesmu, pa naguzi mladu i – šta? Čeka Đurđevdan.

Pričali smo već na tu temu. Ne pokušavam da oživim ideje Žan Žak Rusoa i da propovedam „povratak prirodi“ i slične čovekougodne stvari, ne bih ni ja mogao tako da živim, ali mi je pod starost došlo iz dupeta u glavu da je to vrlo pogrešan način života. A naročito mi je to došlo sinoć, što će reći u subotu.

  Šta se dogodilo? Naoko, ništa neuobičajeno. Nisam imao nameru nikuda da izlazim, ali u neko doba nestade mi cigara. I šta? Umesto da poslušam Žan Žaka Rusoa (i mene) da ostanem kod kuće, da malo čitam ili da pogledam neki film, da prespavam, pa da ujutru kupim cigare, ja – Cico, komentatorko draga – dignem diskushernično dupe, upalim krntiju i krenem u dragstor. Ni to ne bi bilo toliko neobično da napolju ne beše magla kao testo. Ni to ne bi bilo nešto dibidus neuobičajeno da na ulicama našeg grada nije vrvelo od automobila. Krenulo se u provod, je li, groznica subotnje večeri. Pa ni to ne bi bilo neuobičajeno da dve trećine tih automobila nije jurilo brzinom od, da kažemo, devedeset km/h. I, šta, Cico, da ti kažem, osim da sam se po prvi put otkako sam „učesnik u saobraćaju“, a tom ima već dugo, pošteno uplašio? Ali mi se strah smanjio kad sam doguzeljao do kuće i setio se onog Amera, fizičara, koji je na pitanje, a da otkuda ovoliko katastrofa na svetu, odgovorio ovako: „Mene čudi koliko se, zapravo, malo katastrofa događa.“ Misli, Cico, malo i o tome. Čisto da bismo proširili tematski krug.