Čekajući Ataturka

Odmah krk u pizdu.

Ne da Atlagićev nastup nije bio napad „na Seku i srpsku kulturu“, nego je to bio napad srpske mainstream kulture na Seku Sablić. Obrazložiću. Idemo redom.

U (verovatno zaludnoj) nadi da će prejebati stvarnost, moja malenkost već godinama kopa rupu teorije da je Carstvije Visokago Vučića terminalna faza shizofrenog plemenskog predkulturnog modela basnoslovnog laganja.

Sakralizacije profanog i profanacije sakralnog, istovremenog samosaželjenja i samoprecenjivanja, kolektivnog – dva u jedan – kompleksa više i manje vrednosti i isrepletanog ropskog samoponiživanja i samoobožavanja.

Srpska stvarnost će bezbeli upasti u prvi deo rupe – onaj terminalni – ali da li će uspeti da iz rupe izađe, tj. da li će i posle toga biti neke stvarnosti, to je već pitanje od 1.000.000.000.000.000 sendviča.

Onomad smo rasvetlili kao funkcioniše dvokomponentni smrt lepak srpske mejnstrim kulture i politike. Na vrhu piramide (od govana) sede, recimo, Ćosić i Referendumski Lopov.

Prvi bulazni o plemenitoj uzvišenosti srpskog laganja, drugi baljezga o sovama i nacionalnim interesima, a za to vreme izvršioci radova na dnu piramide – bezumnici koji nisu imali sreće koliko prvorečeni – pale džamije, prebijaju, umlaćuju ili – blaža forma – kevću na Seku Sablić.

Postoji, naravno, i odeljak srpske kulture istovredan ostalim evropskim kulturama.

I upravo na toj visokoj kulturi parazitira srpski mainstream, kao jedinstveni primer parazita koji je veći (i vitalniji) i od domaćina.

Ukoliko neko od istinski značajnih umetnika „legne na rudu“ – što se često dešava – onda promptno bude primljen u SANU da bi polupismenjakovići parazitirali na njegovom delu, ukoliko se pak uskurči – primer Radomira Konstantinovića, za čije bi „Biće i jezik“ dupe dale i kulture mnogo veće od naše – e, onda na scenu stupa subalterni Abu Ćirjak koji ga u Politici napušava na sva zvona.

Budući da je (ne)zvanični organ srpske mainstream kulture i politike, i napred pomenuta Rotopalanka funkcioniše na istom principu.

Uvek se, naime, u njenoj redakciji i u saradništvu nađe nekolicina izvrsnih novinara i autora koji posluže kao alibi gomili novindžijskih, nefunkcionalno pismenih parazita i raznoraznih spoljnih abu ćirjaka – svih sorti i sve sumnjivije kakvoće – da u Politici piskaraju, ne ono što (misle da) misle, nego ono što misle da bi Visoke Oči (svih boja) volele da pročitaju, ne bi li za napisano bili nagrađeni brabonjavim mrvicama i koščicama koje na podguznu trpezu padaju iz stratosfere Visokog Probavnog Trakta.

To je tako odvajkada, a do ka’ će – ne zna se. Budući da korov buja neuporedivo brže nego štop plemenito bilje raste, čim npr. umre jedan Ćosić na njegovom mestu nikne deset malih ćosića, a Referendumski Lopov je još za života zapatio plejadu političkih mufljuza gorih od njega.

Tu bi nešto mogao promeniti samo neki Ataturk koji bi… Šta bi? Pojma nemam. Znaće on šta mu je činiti ako se pojavi.