Cena cenovnika

Gde je ovde mudo? Bacim ja , tako, pogled na uslikani cenovnik nažvrljan na nekom zidu li, dasci li, i šta zaključim? Zaključim da se neko (pomalo neslano) zajebavao, da prostite. Jer, znate šta, narkomani vrlo dobro znaju cene narkotika. Štaviše, ima jako puno visokopozicioniranih politikanata koji to, takođe, dobro znaju. I tu, uglavnom, nema laži, ali prevare često bude, mislim kad „lerdi“ u robu doda malo talka ili kakve druge supstance, ne bi li namakao koju kintu više. Ali, šta da se radi? Drogiranje je visokorizična aktivnost. Može da te odvede i u apsanu i u mrtvačnicu. A ni za jedno ni za drugo cene nema.

Novindžije su se, međutim, zdravo zgrozile kao da pitaju kako je tako nešto moguće u ovoj uzor-državi u kojoj je smrt od metka još uvek procentualno izvesnija od smrti od overdoza. Narodna milicija, takoreći polusestra ovdašnjih narodnih novina, odmah je povisila borbenu gotovost, a milicajna portparolka je izjavio da su tehničari na terenu, da uzimaju uzorke i da rade na identifikaciji lica koje je počinilo gnusno delo.

A zašto, sestro lepa, pitam ja sad policajnu potparolku. Prodaja i konzumacija narkotika jesu krivično delo, ali pisanje cenovnika nije. Možda bi „lerdi“ mogao biti prekršajno gonjen zbog brljotina po zidovima – i za to ima paragraf – i tu bi, osim ako „lerdija“ ne navataju in flagranti, to jest u valjanju droge, morao biti kraj. Ne bi valjalo da se pisana reč, ma koje vrste, tretira kao destabilizacija Srbije. Govorim ovo iz krajnje sebičnih pobuda. Ko zna koliko sam muškaraca i žena pobio, srtreljao, povešao i spalio u mojim romanima. Treba sutra da mi policija zakuca na vrata i da kaže: hapismo vas zbog ubistva Marte Koen, recimo. Da ne pominjem druge žrtve. Da ne bih navukao bedu na vrat.