Čestitka

Juče, pak, na godišnjicu – kako je hadži Banderas nazva – „najveće prevare i izdaje u istoriji srpskog naroda“, novinčine su – kako to već ovde ide – bile prepune prigodnih podsećanja, prisećanja i članaka tipa „gde su danas i šta rade lideri petog oktobra“.

Pa dobro, gde su lideri, šta rade? Kako koji! Osim onih koji su zamakli – bilo prirodnom, bilo nasilnom smrću – svi su tu, znatan broj ih je još uvek u politici, a neki se bave i kojekakvim biznisima. S promenljivim uspesima i u jednoj i u drugoj delatnosti.

Sada sledi pitanje – a gde smo mi? Eh, gde smo, u realnom vremenu – na koje se u Srbiji ne poklanja naročita pažnja – preguzeljali smo šesnaest godina, ali u našem, srpskom vremenu ostali smo tamo gde smo bili poluosvanulog šestog oktobra, istina sa izvesnim, uglavnom kozmetičkim inovacijama tipa parking mesta rezervisanih za invalide i totalne zabrane pušenja.

Drugačije nije moglo biti, sada to znam, onda – u lakomislenosti i euforiji – nisam znao, iako je od samog početka bilo jasnih znakova da će se stvari vrlo brzo vratiti u kolotečinu. Kakvi su to bili znakovi? Eh, kakvi. Mislim da sam vam u nekom od prethodnih prigodnih petooktobarskih kolumni ispričao kako mi se telefon – počev od šestog oktobra, pa sve dok nisam otišao na Kipar – naprosto usijao od poziva raznoraznih poznanika, listom drugosrbijanaca, koji su – smatrajući da je to njihovo stečeno pravo tražili od mene da im legalizujem potkrovlja, dodeljujem stanove, nalazim poslove (direktorske, po mogućstvu), iako su svi dobro znali da se moja malenkost posle petog oktobra apsolutno depolitizovala i bila miljama daleko od bilo kakve moći.

E sad, kako je bilo telefonima osoba koje su imale političku (i svaku drugu) moć, to prepuštam vašoj imaginaciji. Još u ono vreme sam uvideo da je mit o dve Srbije prazna priča i da je obema zajednički hajdučko-ustanički mentalitet tipa – mi smo se borili, mi osvojili, sad ćemo to da opljačkamo i podelimo – ali sam se uzdao da će se s vremenom stvari postaviti na svoje mesto, što je takođe bila zaludna nada jer su u čitavoj DOS-ovskoj bulumenti bila samo dva čoveka sa prethodnim iskustvom u državnoj upravi – Duško Mihajlović i Nebojša Čović – dočim je ostatak bio go profesor, teoretičar, umetnik, govornik, a neretko i luftiguz. Jedina osoba koja je imala jasnu ideju – i sposobnost – kako sve to da dovede u red – Zoran Đinđić – brzo je streljan, tako da su vrata laganog, pa sve bržeg povratka u zaumnost i bezvremenost bila širom otvorena. Srećan vam šesti oktobar, Ivice Dačiću i ostali Dačići.