Četiristo kilometara

 Šta je, konačno, jedan kilometar? Ne smem ni da pomislim, pomislih, u koliko sam jutros sati krenuo iz Beograda, a još manje smem da pomislim, pomislih potom, u koliko ću sati stići u Zagreb, ako uopšte stignem. Nekada nije bilo tako. Nekada si iz Beograda u Zagreb – i obratno – stizao dok udariš dlanom o dlan. A sad, nikad stići. Na deonici, recimo, autoputa E 70 kroz Srbiju, benzinske pumpe su poređane na rastojanju od najviše deset kilometara jedna od druge, na hrvatskom autoputu A 3 benzinske pumpe ni za lek. Šta misliti o državi i o državnom autoputu na kome su – i to na svakoj njegovoj tački – najmanje dve, a povremeno i tri susedne države bliže od najbliže benzinske pumpe, zaista ne znam. Ne bi mi to smetalo, pomislih, benzinske pumpe su mi ionako krv pred očima, gorivom sam se snabdeo u Šimanovcima, nezgodna je okolnost što sam tokom abnormalno dugog zadržavanja na šimanovačkoj benzinskoj pumpi zaboravio da se pomokrim i to mi sada – kao da mi je malo problema – pravi još jedan težak problem. Gorko se pokajah što se nisam pomokrio na benzinskoj pumpi u Šimanovcima, ranije mi se to nije događalo, eto, pomislih, kako se staračka demencija neopaženo prikrade. Uprkos visokom pritisku u mokraćnoj bešici i okolnim organima, nastavih vožnju autoputem Beograd – Zagreb ni jednog trenutka ne dolazeći u napast da zaustavim auto i da se ispišam pored puta, to apsolutno nije dolazilo u obzir, ne samo iz poštovanja prema ustavnom i pravnom poretku Republike Hrvatske, koji, pretpostavljam, popreko gleda na zapišavanje krvavo stečenog domovinskog tla, nego zato što to, iz principa, ne činim ni u Srbiji, u kojoj je pišanje pored puta sasvim uobičajena pojava. Koliko sam samo puta na krstarenjima po Srbiji nailazio na prizor dede, babe, oca, majke i čopora dece kako – u krugu porodice – pišaju pored automobila, i u koliko sam samo navrata zaticao putnike rasklimatanih autobusa, oba pola, u masovnom zapišavanju usputnih strnjika.