Četvrti svet

Prva i najveća korist, na koju sam skrenuo pažnju još u osvit korone, jeste utihnuće političkih prepičkavanja i baljezganja (svih boja), šteta je što je to privremeno.

Čim epidemija zanemogne, silom prilika potisnuti demon razdora vratiće se dovodeći još sedam gorih od sebe, pa nam se lako može dogoditi da zažalimo za predepidemijskim rasulom.

Čitajući jutros kolumnu krleta22 u mojoj omiljenoj žutari, Blicu, ustanovih da je Krle mimo običaja ispodpolovično u pravu.

Krle, naime, insinuira da srpska opozicija priželjkuje – ne ide tako daleko da kaže i „da radi na tome“ – da u Srbiji bude što više mrtvih, da bi posle te mrtve nabila Vučiću na nos. To je mešavina pokvarenjaštva, gluposti i straha od vlažnog sna Jova Bakića o ganjanju po ulicama.

S druge strane, opozicione društvenomrežne efendije neprestano romore da Vučić i epidemiju koristi u predizborne svrhe, što je ravno otkriću rupe na saksiji, jer političke garniture i u mnogo uređenijim državama danonoćno (mada ne javno) kalkulišu kako će se epidemijska kalakurnica odraziti na njihovu političku budućnost.

O toj budućnosti – potom.

S još druge strane, nema ničega zazornog u tome što opozicije ovoga sveta i za trajanja epidemije „love“ greške vlasti.

Ono što je Fon Klauzevic napisao za rat – da se vodi zbog mira – važi i za „rat“ protiv epidemije, koji se vodi za postepidemijsko doba, a u ratu, što reko moj drug, Đuro Konj, ko u ratu – ne veruje ni brat bratu.

Stvar je malčice komplikovana time što se u Srbiji ratovi ne vode zbog predstojećeg mira, nego čisto da bi se triput ratovalo, radi rata, ostavljanja utiska, pljačke i obezbeđivanja tema za nacionalne pjesnike-narikače.

Nevolja – koja možda i ne mora biti nevolja – jeste u tome što se u postkoronarnom dobu politike više neće moći voditi na pređašnji način. Kako u onomađašnjim kolumnama apsolvirasmo, politički smisao (ne bi me začudilo da se u konačnici pokaže kao jedini) epidemije korona virusa je drastično usporavanje zahuktalosti sveta, što će reći da oooo-ruk politike „brže, jače, bolje“ – a takva se ne vodi samo u Srbiji – više neće imati neku naročitu prođu.

Teško da će ubuduće biti političkih majčinih sinova, osim možda Lukašenka, sposobnih da na jednom mestu okupe dvesta-trista hiljada ljudi; ovaj virus će zauvek – i to s dobrim razlogom – ostati da lebdi u vazduhu. Što opet ne znači da je populizmu odzvonilo.

Neuništivo je to. Samo će se forme promeniti.

Političku korektnost će zameniti sanitarna podobnost. Kako će to izgledati u praksi – još uvek je nepoznato. Tek se kopaju teoretske rupe u koju će upasti stvarnost. Ako blagoizvoli. Konkurs je otvoren.

Ko se uklopi u sumorni novi zdravstveni poredak, uklopio se, ko se ne uklopi – sledi mu degradacija iz zemlje Trećeg u zemlju Četvrtog sveta. Pitam se kakve su nama šanse?