Čika Ljubin osvetnik

No, dobro, budući da je Jelena Zorić odlična novinarka u datom slučaju se neću držati zakona ko pijan plota, pa će Zorićeva ovog puta proći sa opomenom pred teranje u 3LPM. Jugoslave, nađi lektora.

Kad smo već kod baka, deka, meda i zeka, a budući da je subota dan za kulturu, danas ću vam ispričati priču kako sam tek u zrelim godinama saznao ko je bio čika Ljuba, po kojoj je Čika Ljubina ulica dobila ime.

Kasnih šezdesetih, tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih Čika Ljubina ulica je bila poznata po bifeu „Central“, u javnosti poznatijem kao „Rupa“. U tzv. parteru rečenog pajzla behu samo dva-tri klimava stočića, prava stvar je počinjala tek nakon silaska niz strme basamake – u glavnoj podrumskoj sali, zbog koje je „Rupa“ i nazvana rupa.

Tu se napred pomenutih decenija okupljalo fino (dobro de, ponekad i ne baš tako fino) društvo – studenti Filozofskog i Filološkog fakulteta, pesnici i pisci u pokušaju, slikari i soboslikari, itd, tu se – osim što se dobro pilo – dobro i zezalo, ali se, bogme, ponekad i ozbiljno raspravljalo na teme od kojih je većina završila u totalnom zaboravu.

Ako bi neko ogladnio – i (naročito) ako je imao para – mogao se i založiti, što je inače u socijalističkim bifeima bilo retkost. Meni je, da kažemo, bio sveden – pasulj prebranac za tanje, kuvana kolenica za deblje, salata od kiselog kupusa za svačiji džep.

Što bi rekli Zemunci – Čika Ljubina ulica je bila zakon, a ko je bio čika Ljuba, po kojoj je dobila ime, to nikoga, uključujući moju malenkost, nije interesovalo. Da me je neko tih godina navratio da nagađen tko bi čika Ljuba mogao biti, rekao bih da je to zacelo morao biti neki trgovac koji je držao gvožđaru u ulici koja će jednog dana poneti njegovo ime.

Već sam bio prešao pedesetu, „Rupa“ odavno nije bila „Rupa“, kad se sasvim slučajno – iz teksta u Rotopalanci – obavestih da je čika Ljuba bio glavom i bradom LJubomir Nenadović, sin prote Mateje, po mom sudu prvi stoprocentno pismen Srbin. Ni danas ih nema mnogo više.

Da li bi – zapitah se – Nemci sebi dozvolili da ulicu Geteovu, recimo, nazovu ulica deda Johana Volfganga i da li bi bratja Rusi na početku ulice Puškinove zapandrčili tablu na kojoj piše Čika Sašina ulica.

E tad mi se, a ne tokom ove usrane epidemije, smučilo dekanje, bakanje i čikanje, tad mi se, a na sada, pripovraćalo od beslovesne kolektivne familijarnosti i tek ću sada – sa zakašnjenjem od nekoliko decenija – u 3LP materine oterati dripca koji je Ljubomira Nenadovića nazvao čikom.