Čitaonica misli

 Duško Kovačević, recimo, blagoizvoleo dati intervju mojoj omiljenoj žutari, Blicu, u kome je – između koječega ostalog – rekao da je za Srbiju poslednji čas da se okane rata i ratnohuškačkih politika, pride objasnivši da od srpskih ratnih i vanrednih stanja vajde (i to lepe) vide samo huškači, dok svi ostali gube. I – šta! U krugovima dvojke Duško je momentalno optužen za veleizdaju nečega i sramnu kolaboraciju sa nenarodnim režimom Aleksandra Vučića, što je stvar koju sam – znajući kako personae dramatis (ne) razmišljaju – unapred mogao predvideti, jer se u Srbiji već duže vremena opoziciono „delovanje“ svelo na animističko udaranje kontre Vučiću, pa tako, ako Vučić kaže – mir – budite sigurni da će majke opozicione invencije povikati – u rat! na Stambol! Na Beč!

Sad slušajte ‘vamo. Ako mi neko – a da to ne bude neki komentator – još jednom nabije na nos kako on dobro zna da Vučić, kada kaže „mir“ misli „rat“, a kada kaže „EU“ misli na Zajednicu nezavisnih naroda, toplo ću mu – nakon što ga nabijem na Crven Ban – preporučiti da se okane politike, da se uortači sa Vidovitom Zorkom i otvori Salon za proricanje sudbine i gatanje u bob, a da politiku prepusti otresitim svatima (ima li još takvih) koji će opoziciono delovanje zasnivati na promišljanju, a ne na čitanju misli.

Ja, recimo, pojma nemam šta Vučić misli, a sve češće pomišljam da ni on o tome (sve češće) nema pojma, ali ako opozicionari i krugovi dvojke budu čekali – a čini mi se da upravo to rade – da Vučić abdicira ili da postane tirjanin u skladu sa njihovim sposobnostima i po njihovoj meri, bojim se da nam se piše mnogo lošije nego što nam je već napisano.

Šta još ima novo, osim da nam se crno piše? Evo šta. Prekjuče sam – slušajući u mojoj krntiji meku govornu emisiju na Radiju Beograd – u jednom trenutku došao u napast da pomislim da je Tomo Nikolić vaktile bio u pravu kada je ustvrdio da su srpski i ruski jezik veoma slični, ali sam brzo shvatio da ta (sve frapantnija) sličnost proizilazi iz činjenice da je na srpskom (sa jakim ruskim akcentom) govorila jedna Ruskinja, članica svih pravoslavnih akademija nauka – a naročito SANU – famozna Elena Guskova koja je na svojoj večnoj turneji po pravoslavnoj ekumeni ponovo – poput onih Markesovih Cigana iz „Sto godina samoće“ – svratila u naš Makondo da se uključi u „unutrašnji dijalog“ i da nas fascinira ledom, ogledalima i magnetima. I – šta kažem? Šta je rekla madam Guskova? Sve, brate, što godi poštenom srpskom uhu. Na primer da nas nikada neće primiti u EU, da će nas NATO ponovo bombardovati, a da nas – ako budemo pametni pa se presaldumimo i ako legnemo na rusku rudu – čeka svetla „pravoslavna budućnost“. Za kraj, nešto u stilu Radija Beograd: „Autor vam želi srećan put u ‘pravoslavnu budućnost’ uz pesmu ‘Plovi patkova, plovi guskova, ova zemlja biće ruskova“.