Čola

Ej, more, kada su pomenuta gospoda krenula da praše, bio sam klinac, nisam imao ni dvadeset godina (Panović se nije bio ni rodio, a evo ga drma Danasom), a sada sam, hvala Bogu, drčan čiča, duboko u šestoj deceniji, pomalo hendikepiran diskus hernijom, ama još u voznom stanju. Ne, doduše, u toliko voznom da bih otišao na Čolin koncert, ali nisam otišao ni na koncert za srce mi priraslijih Stonsa, pa se nadam da će me Čola razumeti. A i koji ću mu Crven ban tamo. Da se odmah razumemo: nikada nisam bio neki naročiti poklonik Čolinih pesama; tamo negde, krajem sedamdesetih, čak sam jedan njegov album bacio sa terase, jer mi je cimer isprao mozak stotinama puta puštajući „Sinoć nisi bila tu“, što me je sprečavalo u nameri da ja stotinama puta puštam Love in Vain. Ali, Čola je mnogo više od pesama i od muzike. Čovek je nedovoljno istražen fenomen.

Sve to ne znači da nikada nisam bio na Čolinom koncertu. Jesam jednom, u Užicu i ostao mi je u veoma lepom sećanju. Posle koncerta Čola je svu užičku mangupariju odveo na lepinje-sa-sve kod Luke i do u sitne sate ćaskao sa nama. Treba ovoj mlađariji reći da je već u to doba Čola bio mega zvezda, slavan kao Elvis, bogat kao Krez. Pravo, međutim, Čolino bogatstvo bilo je (i jeste) u tome što ga sve to nije nimalo doticalo. Dobro se zabavljao i još bolje zabavljao druge. I konačno, sasvim zasluženo, postao institucija. Da sve bude zagonetnije: nije se ni u izgledu nešto naročito promenio.

Iako potekao iz „sarajevske muzičke škole“, a tu ima i zlata i šljake, Čola nikada nije podlegao jalijaškom mentalitetu koji je neke njegove bivše sugrađane i kolege odveo na put plagiranja, prodaje cigli i poluprofesionalnog zgrtanja lakog keša. Niti se, takođe poput nekih sugrađana, družio sa uticajnim političarima i – kako ono beše – još uticajnijim tajkunima. Jok, more. Uvek je Čola radio ozbiljno, profesionalno, punim srcem. Njegove svirke retko kad potraju kraće od tri sata. Ne treba ga moljakati za bis. Ni za autograme. Ni za par razmenjenih reči. U zemlji neprestanih promena nagore, Zdravko Čolić je redak primer kontinuiteta. Ne umem da objasnim, ali neću pogrešiti ako napišem da je on faktor kakve-takve ovdašnje stabilnosti. I zato: udri. Čola.