Copy paste

Najpre sam, umesto Kabir Bed(n)i, u zagradu uturio pogrešno slovo – „d“ – što nije promaklo dežurnim neprejebivcima, potom sam umesto „Paraćin“ napisao „Pirot“, što je opet neke Paraćince bacilo u težak amok.

Bilo kako bilo – u nadi da se i Piroćanci neće uvrediti što sam ih pomešao sa Paraćincima – izvinjavam se Sandokanu i Paraćincima i prelazim na temu naše današnje kolumne, koja je u stvari nastavak jučerašnje.

Mnogi nesporazumi u vezi sa političkom nekorektnošću Famoznog prema opoziciji ne proizilaze iz mog okretanja ćurka naopako, nego iz (odocnelog) pokušaja da političke stvari postavim na njihova mesta.

Valja reći da je moja malenkost odbolovala sve bolesti od kojih pati „prava“ opozicija, ali je – za razliku od opozicije – izvukla neke pouke.

Da, da, bilo je vremena kada sam se na podobije Boškića Obradovića i drugih uveoca uoči svake od bezbrojnih demonstracija iz devedesetih udarao šapicama u grudi u čvrstom uverenju (smeo sam se kladiti) da je Milošević „gotov“.

Trebalo je da prođu dve i po decenije i tri ciklusa večnog vraćanja istog da bi m došlo iz dupeta u glavu da se politikom snevanja onog što je babi milo – zajedničkoj Srbijama svih boja – ništa ne može ni promeniti ni uraditi, za šta mi zbivanja iz poslednje polovine decenije daju obilje dokaza.

Evo, dakle, šta sam dokonao i podastirao SNiS-u na znanje i ravnanje, tačnije – džaba krečenje. 1. Nebitno je KO, bitno je KAKO i ŠTA. Nebitno je (osim, naravno, za vlast i opoziciju) ko je vlast, ko opozicija, 2. bitna je jasna POLITIKA, bez natruha tradicionalnih zasenjivača prostote – patriotizma, impresionizma i metafizike.

DŽaba sam, nadalje, dok je još bilo vremena, srbskoj opoziciji slao SMS-ove i poruke u boci da ne padaju u amok – a još manje da na amok huškaju simpatizerstvo – da se ne hvataju na bućkalo režimskih brljotina i skretao im pažnju da je Vučić vrlo sličan Kurciju Malaparteu, koji je na pitanje „koja ga je kritika najviše pogodila“ odgovorio – „ćutanje“.

Podsećao sam svakog koga je moglo interesovati, a malo je koga interesovalo, da će svako ko uroni u dvestagodišnji okean negativnih emocija doći u situaciju sitne ribe pljuckavice suočene sa jatom ajkula (Vučić & Co) kojima je to prirodno stanište.

Za opoziciju srbsku (i svaku drugu) važi isto što je onaj prozorljivi svetogorski monah govorio ustanicima malih porobljenih naroda sa brdovitog Balkana – gledajte svoja posla, nemojte učestvovati u otomanskim metežima jer se u suprotnom nećete osloboditi nego ćete se raspasti zajedno sa Osmanlijama, kao što se i dogodilo, kao što će se i ova opozicija, kopirajući Vučićeve naoko uspešne greške, raspasti zajedno sa raspadom Vučićevog zadružnog režima.

Ali nemojte se, kao ja devedesetih, prerano udarati šapicama u grudi. Kraj nečeg lošeg ne znači početak nečeg dobrog.