Corps diplomatique

 Verujte mi, pouzdano znam, gaće se tresu u međunarodnosti kad im ga Boris i Vuk podviknu, a Borko, Borko u odsustvu šefova na nejakim plećima obdržava dobrobitije i pakibitije važnog resora, Ministarstva inostranih poslova čiji i ja – vo vremja ono – bejah nameštenik. Pa, šta se sad ja bunim? Jesu li mi plate isplatili? Jesu! Imadoh li ja nesporazuma sa nadležnim mi ministarstvom. Nemadoh. Švercovah li ja kokain? Jok, brate. A mobilne telefone i pročaja. Ne, ne dao bog. Iznajmljivah li stanove po ceni od 7.000 evra. Ama gde, streljali bi me na Plateia elefterias. A i rezidenciju, neokrečenu, državnu, naplaćivahu li mi 200 evra. Digoh li ja glas? Pobunih li se? Jok, more. Takva onomad beše ideja: ne bacajte pare. Strpite se, premostite tranziciju, pravite budale od sebe dok ne stasa nova generacija koja će opet da troši po starom i da se velelepno kurči; da vidi, ta banda zapadna kakva smo mi širokogruda diplomatija, Srbi, bato. Sila je na našoj strani.

Dobro, šta sad ja hoću kad su računi sa ministarstvom čisti. E, poduža priča. Ima, naime, nekakva klauzula ili tako nešto u onoj Ženevskoj konvenciji, gde stoji da bivši ambasadori imaju doživotno pravo na diplomatski pasoš. Računalo se ovako: jednom li si imao poverenja u H. E., pa što da mu ne daš taj papirić, pogotovo kad više nije „opunomoćeni“ i formalno nije u prilici ništa da upropasti. E, o’ćeš k. Borko, kakvim su ga Bog i Boris dali, a diplomata kakav je po rođenju i vokaciji, izvuče keca iz rukava i kaže: „Ma jok, more, kakva Ženevska konvencija, ko će imati dipl. pasoš određuje sa tamo gde treba. Tj. kod mene. A ja, kao gensek, znam prezidentove misli. Ovaj može, ovaj ne može.“ Meni dopade – „ne može“. Kuda sam hteo da idem, kakvu sam nepodopštinu planirao – e to zaslužuje eksplikaciju. Elem, nešto sam se pozabavio pozorištem, nemadoh vremena da vadim onaj divni ćirilični biometrijski pasoš, a pozva me izdavač iz Makedonije na promociju prevoda moje knjige. Kud ću, šta ću, nemam mesec i po dana vremena da stojim u redu za Koštuničinu putnu ispravu, pa se setih da imam i dipl. pasoš, pa podneh kleti dokument na (interno) viziranje. Fakat, nisam ja ni „Partizan“ ni Jelena Karleuša, al’ ko velim: nije to dole, vo Skopje, samo moja promocija. Ajde da rečemo, promocija je to i srpske kulture. Borko, međutim, kaže: ne mere. Aha, Borko ad acta. Sad mu šefu sitno pismo pišem. Bravo, majstore, svaka čast veličino, alal vera ujedinitelju. Listen carefuly. Glagol u prvom licu jednine koji počinje na „S“. Pa predlog „NA“. Pa kleti objekat – „pasoš“. Kad shvatiš. Biće kasno.