Crevni flor

Gornji stihovi – izuzimajući ono „Ljiljana“ – citat su iz pesme Laze Kostića, a posvećeni su Ljilji Smajlovićki, bivšoj glodurki najstarijeg dnevnog lista na Balkanu na koju sam godinama – uprkos slutnji da će brzo osvanuti dan kada ću je od blata praviti – osipao tovare drvlja i kamenja. Za LJiljinog vakta Politika se ako ništa drugo bar štampala u Politikinoj rotaciji, od njenog odlaska naovamo, najstariji dnevni list se izgleda štampa u najmoćnijem srpskom dupetu, pa otuda uopšte nije čudo što su se po njenim stranicama raspisali antropomorfni organizmi koji se u fantastičnoj verziji Darvinove evolucione lestvice nalaze na granici između sisara i crevne flore.

Školski primer takvog organizama – nazovimo ga stručno Crevni Flor – svakako je stara/nova zvezda Politikine škole ratnog huškanja i rodoljubivog proseravanja, Goran Kozić, faktotum koji se u svojoj jučerašnjoj kolumni osvrnuo na „aferu Torta u lice Anrija Levog“. Da se on pita – piše Crevni Flor – on bi Anrija Levog gađao zaleđenom tortom, a meni intuicija došaptava da Kozić nikada, nikoga i nipošto ne bi gađao tortom, jer on za to naprosto nema muda, što ne znači da je s raskida da druge nahuška na nasilničke „rodoljubive“ akcije.

Pročitavši naslov pomenutog tekstualnog isprtka, čovek bi pomislio da je Kozićev proser posvećen raskrinkavanju Anrija Levog, ali to uopšte nije slučaj, Anri Levi je tu poslužio samo kao povod da Crevni Flor prospe kantu svojih mentalnih govana na glave čitavog niza ličnosti sa „domaće scene“, počev od Gorana Markovića, preko Voje Brajovića, Sergeja Trifunovića i ostalih persona dramatis – koje Kozić „ne može očima da vidi – zaključno sa santa Ljljanom della Salute i (viđi vraga) Stanislavom Pak, koja se drznula da nešto lane protiv Vučića.

Iako u Srbiji ima odličnu prođu, samouverena i pompezna tupoumnosti ima i slabu tačku a to je da se – ispoljavajući se – istovremeno i razotkriva u svoj svojoj moralnoj i intelektualnoj bedi. Evo lepog primera: Godine 2008 sedeo sam – ispoveda se Crevni Flor – na balkonu Sava centra s celom žutom vrhuškom, a odakle mi nepodobnom karta – ne znam!“ Ako ne zna koza, zna rog, to jest ja. Kartu je tvrd vam stojim (besplatno, naravno) dobio na portirnici nekog žutog dupeta nižeg ranga, a na balkonu je sedeo „s celom žutom vrhuškom“ zato što mu je manir da sedi u blizini svih srpskih vrhuški ne bi li im se u pogodnom momentu uvukao u dupe. E sad, da je u ono vreme u Politici pisao neki „žuti“ Kozić, bezbeli bi „žutoj vrhuški“ savetovao da Kozića baci sa balkona. Ili bolje – u kantu za smeće.