Crkva na vodi

Ogromna je to zemlja. Crkva plovi rekama do zabačenih predela gde – ajde da kažemo tako – nema stacionarnih crkava. Iako u suštini nema ništa blasfemičnog u nameri da se i ovde napravi ploveća crkva, nije na odmet zapitati se: zašto? Naša zemlja nije ogromna. Crkava, Bogu hvala, ima na svakom koraku. Ko će na bogosluženja dolaziti preko klimavog mosta. Da li će službe Božije biti vršene na sredini reke? Ili u Đerdapskoj klisuri. Tako to ovde ide: obznani se da se nešto gradi – obavezno grandiozno – ali objašnjenje zbog čega se to radi obavezno izostaje. Prepune su srpske varoši započetih pa nezavršenih grandioznih objekata. Štrče kao pokvareni zubi iz ionako klimavih gradskih urbanističkih vilica. Nekada davno nekome nešto palo na um. A onda vuk, po običaju, pojeo magarca. I ostao samo kostur.

Nejasna je i nedokučiva priroda ovdašnje društvene sklonosti grandomaniji i gigantizmu. Koliko je samo generacija temeljilo svoju ponositost na činjenici da je „Beograđanka“ najviša zgrada na Balkanu? Nije li san svakog apsolventa Političkih nauka bio da se po završetku studija zaposli u „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“? A verovatno još uvek ima listovih živih vršnjaka. Sto šest godina jeste teško, ali nije nemoguće doživeti. Ti još i kojekako. U poslednje dve decenije otišlo se korak dalje u proizvodnji objekata za ponos. Najveća pljeskavica. Najduža kobasica. Najteži burek. Nema ničega pod kapom nebeskom od čega se neće napraviti štos. Sećam se one godine kada se izlila Sava. Bauljaju nekako automobili kroz vodu, opšti haos i kolaps; dva kilometra nizvodno ljudi čuče na krovovima priobalnih straćara, a neki đuvegija vesla u kajaku pored Sajma. Pun sebe. Sija od sreće. Od zadovoljstva što je doskočio stihiji. Verovatno ga neki pajtaš ili žena slikaju za uspomenu. Valja unucima pokazati kakav je deda zajebant bio. Nekako mi se i gradnja ove ploveće crkve uklapa u to jadno stanje duha koje uvek priviđa da je „iznad situacije“. Kad smo već, što se kaže, u materiji, da li se iko seća onog inovatora koji je preradio jugo 45 da ide na drva. Nije se od hvalospevnih reportaža o tom jugu moglo živeti. Dobro, benzina nije bilo. Da je taj mangaš uspeo da napravi motor koji troši 100 grama drva na sto kilometara, to bih i ja svakako pozdravio. To bi bio tehnološki proboj. Ali, šta? Od Obrenovca do Beograda i natrag trebalo mu metar drva. Mnogo skuplje nego da je u auto sipao, kako je i predviđeno, benzin. Podozrevam da svi pomenuti projekti imaju prećutnu podršku političkih struktura, jer održavanje mita o srpskoj snalažljivosti veoma uspešno prikriva očiglednost nesnalažljivosti političara. I fakat. Mi možemo i ono što ne možemo. Ali samo u knjigama jednog zakletog idealiste. Manite se, more, ćorava posla. Sipajte benzin.