Šta će biti sa ovim crkvenim belajem? Neće biti ništa dobro. Ne mislim pri tom na tuču u manastirskoj porti. Poznavaoci istorije Pravoslavne crkve znaju da je u mnogo boljim vremenima bilo mnogo žežćih tuča i uopšte nisu sve bile – kako se površno tumači – motivisane teološkim sporovima. Jok, more. Letele su i onda kamilavke i perje oko sasvim svetovnih stvari. Pa i oko politike. Avtokratori su znali da – ne svidi li im se carigradski arhiepiskop – izaberu nekog po svojoj volji, a nepoćudnika da prognaju u daleku provinciju. Ako bi se, ne daj bože, legalno izabrani vladika uskopistio, onda bi i tamnice dopadao. A šuška se po vizantijskim povesnicama da je bilo i takvih koji su i konopac omastili.
Sve u svemu, bezbednosne situacije što se tiče, nema razloga za zabrinutost. Samo nastavljamo vizantijsku tradiciju. Pa zašto onda kažem da cela ta stvar neće izaći na dobro. Ima nekoliko razloga. Prvi je basnoslovna konfuzija koja obavija čitav slučaj sa zavođenjem prinudne uprave u eparhiji raško-prizrenskoj. Svaka od dveju zavađenih strana priča svoju priču. Što u sporovima svih vrsta ništa nije novo. Ovde je problem što te priče nisu, kako to biva u kavgama, dve verzije jednog događaja, nego dve – ajde malo da preteram – kosmogonije. Sinod SPC, dakle, prilično uzdržano, oduzima vladici Artemiju upravu nad eparhijom zbog neposlušnosti Sinodu, finansijskih muljavina i vlasništva nad nekretninama i firmama, nespojivih sa monaškim činom. Moje je lično mišljenje da je to bio dobar potez. Samo su nam još u crkvi falili tajkuni i monopolisti.
Druga strana, monasi i laici privrženi vladici Artemiju, stvar prebacuju na religioznu i metafizičku ravan. I tu ćemo priču razmotriti. Ali odmah valja napomenuti da je njena verodojnost ozbiljno kompromitovana naglašenim prisustvom Fiškalovih kadrova u redovima artemiobranitelja. A gde su oni – tu je i propast. No, dobro. Argumenti artemiobranitelja su gromopucatelni. Ima tu svega: izdaje, demonokratije, vitezova templara, papista, i ekumenista. Šta ono beše rekao sveti Pavle: „da, da ili ne, ne. Sve ostalo je od đavola?Artemijeva duhovna deca se žale da im se uskraćuje pravo na duhovnikov blagoslov, u šta čisto sumnjam. Ne verujem da bi Atanasije to ikome branio. Duhovno očinstvo jeste osetljiva stvar, ne treba im se u to mešati, to je odnos između starca i učenika. Ali moramo se prisetiti da je temelj tog odnosa – bezuslovno poslušanje mlađeg. Sad, kako će duhovnik naučiti svoje duhovno čedo poslušanju ako je, kao Artemije, neposlušan Sinodu, patrijarhu i crkvi, to će valjda jednoga dana neko rastumačiti. Eto, ta neposlušnost je stvar koja zabrinjava. Ali u svakom slučaju, ovo je dobra prilika da crkva preispita svoje delovanje u poslednjih dvadeset godina. A pogotovo da razmisli kakve je koristi, a kakve štete imala od preteranog uplitanja u politiku. Jer, da se razumemo, tuča u manastirskoj porti i mnoge druge crkvene stranputice direktna su posledica spajanja stvari koje – da bi dobro funkcionisale – treba da se međusobno poštuju, ali da ostanu razdvojene. Već smo imali loša iskustva sa politikom koja je bila pretvorena u religuju. Zaista nam nije potrebna još i religija koja će prerasti u politiku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
