Čuvari realnosti

Tu se u oba slučaja (udaljena u hronologiji, ali bliska u mitološkom vremenu) radi o odbrani zvanične realnosti od nedobronamernih osoba, stvari i pojava koje po mišljenju ovog ili onog „vrha“ jedva da zaslužuju da se pojavljuju u realnosti i koje posledično – stisnu li muda da protiv zvanične realnosti još nešto i zucnu – promptno bivaju izbačeni iz realnosti.

Nije, međutim, da nema ama baš nikakvih pomaka i nikakvih razlika između odbrana zvanične stvarnosti iz 1947. i 2017, i te kako ih ima. Evo glavne i najvažnije: Lidija Valtner, „protestant“ Marko Radosavljević i Tanjugov foto-reporter – za koga Tanjugova direktorka u gnevnom pismu Danasovoj redakciji tvrdi da u stvari i nije Tanjugov foto-reporter, da verovatno i ne postoji, a da ako i postoji, postoji isključivo na svoju ruku – 1947. bi po kratkom postupku bili streljani, 2017. su ipak samo preventivno (i grubo) izbrisani iz slike realnosti, što ne znači da Lidija, Marko i nepostojeći netanjugov foto-reporter – ako se u međuvremenu ne penzionišu i ako 2037. ponovo zlonamerno ugroze sliku stvarnosti – neće biti streljani. Ovde se istorija, kao što znamo, ponavlja, a od kakvog smo materijala (većinski) napravljeni, još bi se ovog doba mogli sećati i kao „zlatnog“.

Čitam ovih dana vrlo poučnu knjigu, pisanu u ratnim i poratnim godinama, „Dnevnik jednoga nikoga“ Branka Lazarevića – pukim čudom sačuvanu od zaborava i objavljenu u Zavodu za udžbenike tek 2007. godine (pre tog vremena bi štamparski radnici verovatno odbili da je štampaju) – u kojoj se mogu pročitati mučni opisi uguravanja istaknutih onovremenih srpskih intelektualaca (da im ne pominjem imena, pročitajte knjigu ako vas interesuju) u sliku novonastale realnosti. Čoveku se povremeno smeje, a povremeno povraća, dok čita kako do juče duhovno vertikalni bardovi, teoretičari i apologeti vidovdanske etike, kosovskog zaveta, klepci oda viteškom kralju ujedinitelju, prekonoć menjaju ploču i – zarad korice hleba – počinju (nespretno i mucavo) da govore o dijalektičkom materijalizmu, klasnoj borbi i ostalim komunističkim tricama i kučinama.

Tako bi, podozrevam, bilo i danas, a što tako nije imamo zahvaliti, ne poboljšanju materijala od koga smo napravljeni, nego nepostojanju „tačkica“. Možda se pitate šta su to bile „tačkice“. Nikada ih lično nisam video – ukinute su pre nego što sam počeo da pamtim – ali sam čuo da su „tačkice“ bile nekakvi kuponi za hranu, ogrev, odeću i obuću koje su dobijali isključivo oni koji nisu imali primedbi na ondašnju realnost. Šta je – možda se pitate – bilo sa onima koji tačkice nisu dobijali? Ne znam. Mi živimo u realnosti potomaka onih koji su ih dobijali.