Da li je Marsovac sledeći

Pre nego što dođemo do poziva, valja spomenuti da se ideja čaršije svodi na pokušaj zaustavljanja vremena i očuvanje statusa quo. Bilo kog. Komunističkog. Može. Bezuslovno. Plebiscitarno. Demokratskog. Može i to, ali „pod našim uslovima“. Sutra li na vlast dođe onaj naš Marsovac – što, uopšte, nije nemoguće koliko izgleda – može i to. Živeo Marsovac.

Da ne dužim, može sve osim slobode ljudskih individualnosti, jasnog sistema vrednosti i društvene dinamike. Videlo se to krajem osamdesetih kad se uzdrmahu temelji globalnog carstvija komunističkog i kada se Fantom slobode nadvio i nad Srbijicom.

Realnost je, dakle, zakucala na vrata, čaršijske signalne lampice su se popalile, jedini izlaz je bio – rat. Ali ne rat za Veliku Srbiju – to je bila priča za decu i omladinu, osim nekoliko duduka, niko to nije mislio ozbiljno – nego bitka protiv realnosti.

Zašto se čaršija boji realnosti? Iz istog razloga zbog koga se uvaleže, buba švabe i hruštovi uplaše i razbeže kad se podigne kamen ili upali svetlost. Razumećete šta hoću da kažem.

Evo kako čaršija poziva na oružje. Najpre „najumnije čaršijske glave“ izraze zabrinutost za „položaj srpskog naroda“, potom čaršijski akademici napišu Memorandum, onda se sveopštem huškanju i naricanju pridruže pjesnici, pevaljke, kriminalci i sportisti i na kraju beslovesna srpska masa – koja pomahnita kad Đokovića diskvalifikuju sa teniskog turnira – pada u nacionalni amok i stane da urliče: dajte nam oružje, na Beč! Na Stambol.

Čaršija je u stvari savršen zločin. Povremeno ovde „imentujem“ ponekog viđenijeg čaršiliju i nabijem mu na nos odgovornost za ovo ili ono, ali te optužnice ne drže vodu, odgovornost je, naime, lična, a čaršiju ne čine ličnosti nego potuljeni individuumi. Što je i logično. Za ono što urade „svi“, može odgovarati samo neki žrtveni jarac (koga čaršija drži u zabludi da je šef parade.)

Pravilo ipak postoji. Za čaršijske svinjarije najmanje su odgovorni oni koji izgledaju najodgovorniji – ja ih zovem veselnici, Milošević na primer – kojima se čaršijska nepočinstva pre ili kasnije obiju o glavu, dok suštinski najodgovorniji izvuku dupeta.

Imajući napred rečeno na umu, nije nikakvo čudo što Miloševićev strmopizd nije (niti je mogao) promenio ništa u zaumnoj strukturi sistema čaršijskog murdarluka, jer je na njegovo mesto promptno došao sledeći čaršijski veselnik – Koštunica – nedugo potom i JexS Tadić. Čaršijsku računicu je nakratko ugrozio – i to vrlo ozbiljno – Đinđić i zato je čaršija pozvala M radi ubistva. A kako je to učinila, o tome u sutrašnjem broju.