Davaoci podrške

Za razliku od možda još starijeg, dupeuvlačenja – koje je u izvesnom smislu težak fizički posao, pride i prljav – davanje podrške je prava milina: radi se u rukavicama, uz minimum ulaganja i maksimum profita, po donekle modifikovanom principu Ostapa Ibrahimoviča Bendera, starog majstora svih zanata – podrška moja, benzin vaš.

Možda nije baš najprikladnije mešati Platona u ovu priču, ali nije zgoreg podsetiti da je drevni filozof sledeće, naoko različite društvene grupe – siromašne robove i prebogate robovlasnike, uboge kamenoresce, ali i slavne vajare, Fidiju i Praksitela – smatrao u suštini istim (lošim) društvom koje se (sa različitim poslovnim uspehom) bavi istim, opsesivnim prčkanjem po materiji, pa si – budući platonista u duši – dajem slobodu da na davaoce podrške gledam kao na, isto društvo, pritom ne dajući ni pet para da li je stvar koju davaoci podržavaju „pravedna“ ili pak nije.

Sledstveno kroz iste – mada ne naročito tamne naočare – posmatram Noama, recimo, Čomskog & Petera Handkea (koji su podržali „našu“ stvar) i na Bernara Anri Levija & (odnedavno) Hertu Miler, koji su podržali NATO bombardovanje. Ne znam za vas, ali ja se tokom duge istorije davanja podrške Srbiji (ili obrnuto – srpskim karadušmanima) nijednog trenutka nisam mogao otrgnuti utisku da davaoci (svih boja) iz svoje podrške izvlače određenu (ne)materijalnu korist, a da podržani od toga ne dobijaju ama baš ništa. Ne bih da dovodim u pitanje čistotu i uzvišenost davalačke motivacije, ali bih ipak – da sam bio u prilici, kao što nisam – Čomskom ili Handkeu postavio sledeće pitanje: „Vi ste, znači, protiv bombardovanja Srbije?“ „Da!“ „Baš dobro“, rekao bih, „onda ga momentalno zaustavite.“

Ukoliko bi gospoda odgovorila da to nisu u stanju – a ne vidim šta bi drugo mogli odgovoriti – biranim bih im rečima saopštio da, ako je tako, momentalno prestanu da kenjaju i da – ako baš hoće da pomognu Srbiji – organizuju prikupljanje humanitarne pomoći za bombardovane. Slično bih rekao i njihovim kaunterpartima, davaocima podrške bombardovanju, Leviju i Milerovoj. „Vi ste, dakle, za bombardovanje?, upitao bih, a kada bi oni – uz visokonačelna obrazloženja – odgovorili da jesu, ja bih im rekao: „OK, onda pređite sa reči na dela, sedajte u bombardere, bacajte bombe i preuzmite odgovornost.“ Bližim se prekardašivanju, ostalo mi je taman toliko karaktera da pomenem da se skeptičnosti glede davaoca podrške nisam učio od Platona, već od mog blaženopočivšeg druga, Rina, koji baš nije podnosio sladunjavost i proseravanja i koji je – ako bi slučajno čuo nekog lokalnog davaoca podrške (a bilo ih je čak i u Užicu, varoši u kojoj ta sorta nema prođu) – znao da kaže sledeće: „A da l bi ti meni malčice podržao Crven Ban?“