Deca involucije

Ovde mislim na Marksovu čuvenu misao o istoriji koja se jednom manifestuje kao tragedija, a posle nekog vremena se ponovi kao farsa.

Sve otvoreniji i agresivniji povratak duha (i prakse) devedesetih je, dakle, filozofski utemeljen. Ali znate kako je – filozofije se međusobno isključuju. Tamo gde je u pravu Marks, za Heraklita i za „panta rhei“ nema mesta. Ovde ništa ne teče, ovde se sve ponavlja i zato mi kao društvo najviše ličimo na akva-park. Ista (prljava) voda se neprestano vrti u krug. Je l’ mi ova bila ka vladičina, a?

U večnom vraćanju istog, vratile su se i ovdašnje kadije i javne tužibabe koje svojevremeno nisu prošle sito i rešeto one smandrljane reforme sudstva. Među povratnicima, čitam u štampi, ima i takvih koji su pravosnažno osuđivani zbog primanja mita i još koječega. Ovoga puta nemojte tugovati. Povratak tih pravednika u kadiluke naše zemlje ponosne neće ništa pogoršati. Kao što ni njihova svojevremena eliminacija ništa nije poboljšala. Sudije takozvanog Ustavnog suda reforma nije zakačila, pa su opet, sasvim u duhu devedesetih, doneli presudu kojom se ograničava (ionako ograničena) autonomija Vojvodine. Čudna je to stvar! Klijenti buduće „crveno-crne“ vlade pokazuju veću spremnost za povratak u devedesete nego sama vlada i vladine organizacije. Ili možda nije čudno. Biti veći katolik od pape u Srbiji je oduvek bila jedna od najunosnijih profesija.

Nacionalni radenici i nacionalna inteligencija prosto su šokirani mlakošću Nikolićevog i Dačićevog srbovanja. Očekivali su mnogo više, šta tačno, to ni oni ne znaju, ali zdravo (i nepotrebno) negoduju. Očigledno su zaboravili gradivo sa marksističkih kružoka. Devedesete će se ponoviti, ali ne kao tragedija, već kao farsa, što uopšte ne znači da neće biti žestokih belaja. Za kraj, još malo filozofije. Kada jedno društvo ne napreduje, ono ne ostaje u istom stanju, nego rapidno propada na svim poljima. To se u nauci zove involucija.