Dečemerizacija

… (koji daleko od toga da je bio najveći, a možda uopšte i nije bio poraz) na leševima zaklanih sunarodnika, na „najvećem broju žrtava“ u Drugom svetskom ratu i na najnovijem hitu u sumornom svetu srpskog čemera – paganskom kultu NATO bombardovanja i večne ojađenosti zbog njega.

Otuda je samo prividno paradoksalno da je komunizam – koji je sve narode u kojima se zapatio žestoko unazadio – Srbe i Srbiju (u granicama njihovih skromnih mogućnosti) unapredio, i to zato što je komunizam, uza sve manjkavosti, u suštini bio ideologija usmerena ka svetloj budućnosti u kojoj će, je li, „svi raditi u skladu sa mogućnostima, a dobijati prema potrebama“. Srbi (svih vremena i boja) možda jesu skloni čemeru i zagledanosti u svetlu prošlost, ali su još skloniji neradu i džabaluku u sadašnjosti, pa je perspektiva da će raditi malo ili nimalo, a dobijati koliko im duša ište, bila ponuda koju nisu mogli odbiti.

 Posle su – kada je komunizam propao, i to ne „zahvaljujući“ nego „uprkos“ srpskim željama, nadama i naporima – Srbi većinski rekli da im je komunizam spolja nametnuo neki zli, antisrpski demijurg, ali ta besmislica ne zaslužuje komentar. Bili su Srbi i slobodnom voljom i listom za Tita i partiju i to „više nego ubedljivije“ nego što su danas za Jego Predsedatelstvo, Vučića, a Tito i partija su znali kako da – ono malo „antiprotivnih“ privole na optimizam.

(Turite prst na čelo, pa razmislite malo: ne krije li se tajna Vučićevog uspeha u tome što je sa prešao sa Titovih reči na svoja dela i velikom broju džabolebaroša, čankoliza i protuva omogućio da rade u skladu sa mogućnostima, a da dobijaju prema potrebama?)

Kao što ovde u više navrata napisah, Aleksandar Vučić – kao uostalom i svi njegovi prethodnici na tronu Srbije – svoju čemernu imperiju gradi na očemerenosti najširih slojeva, a „apsolutnu“ moć crpi iz apsolutne nemoći i bede onih koji ga podržavaju, sve vreme lebdeći na gigantskom balonu od sapunice koji će se tim pre rasprsnuti, što više propagandnog vazduha bude upumpavao u njega.

Ova vest će bezbeli obradovati opozicionare serbske (već ih vidim kako se udaraju šapicama po grudima), ali mene uopšte ne raduje, a ne bi trebalo ni vas, jer će – ukoliko se najozbiljnije ne poradi na dečemerizaciji ovoga društva i eliminisanju seljačke filozofije i politike gordog i dostojanstvenog gubitništva – na Vučićev presto zasesti neki drugi dilber i početi da duva u nove mehurove od iste sapunice, napravljene od smrdljivog sapuna, takozvanog „kabaša“. No, prekardaših. Od ponedeljka sledi mini serijal o još jednom od bezbrojnih mojih džaba krečenja – projektu dečemerizacije Srbije.