Malo je bilo onih koji na jučerašnji dan, 11. 9. 01. nisu pomislili da svet više nikada neće biti isti. Oni promućurniji slutili su ne samo da neće biti isti nego da će biti mnogo gori. Ta slutnja se, nažalost, obistinila. Posle terorističkog napada na STC i Pentagon, stvari su se dramatično ubrzale, a olako obećana brzina obračuna sa teroristima se odužila.
Da budem sasvim otvoren: svetski terorizam je dobio „rat protiv terorizma“ još u momentu kada se prvi oteti avion zakucao u jednu od kula-bliznakinja. Takozvane „zapadne vrednosti“ urušile se se zajedno sa kulama jer su protiv tih vrednosti ustali ljudi kojima ni sopstveni ovozemaljski život ni životi drugih nisu predstavljali nikakvu vrednost.
„Zapadne vrednosti“ imaju smisla isključivo u desakralizovanom svetu zasnovanom na donekle kontrolisanoj zlobi i nekontrolisanoj sebičnosti. Meki trbuh takvog sveta je njegova suštinska zatvorenost u ovostrano, odsustvo bilo kakve ideje centra i apsolutni zaborav svake duhovnosti. U takvom svetu sve se vrti u začaranom krugu finansijskih uspona i kriza. Sve to ne odgovara ni mnogima koji su građani tog sveta. A pogotovo ne odgovara siromašnim i poniženim ljudima iz zemalja koje su imale loša iskustva sa zapadnim svetom, počev od Krstaških ratova, preko kolonijalnog perioda, zaključno sa modernim, „plišanim“ imperijalizmom.
Možda su mladići koji su upravljali otetim avionima ili oni koji aktiviraju eksplozivne naprave na sopstvenom telu i mislili da će – osim sticanja dženetskog naselja – njihova žrtva doprineti svetskoj pobedi islama. Oni mudriji, koji su ih slali u akcije, svakako nisu jer su racionalno sagledavali situaciju. Cilj je, međutim, postignut. Zapadni svet više ni izdaleka nije onako prijatno mesto za život kao što je bio pre 11. 9. 01. Svetom je zavladao strah. A iz straha se rodila agresivnost.
Serija antiterorističkih ratova samo je dolila ulje na vatru. Armije i divizije su krenule u lov na jednog čoveka, Bin Ladena; namerno ili slučajno priviđanje oružja masovnog uništenja u Iraku dovelo je do intervencije koja je u paramparčad razbila tradicionalno krhki bliskoistočni mir, poteglo se i do Avganistana na kome su svi osvajači polomili zube. Ne toliko spektakularno, ali isto tako opasno, ograničene su ljudske slobode, a kontrola postala sveobuhvatna i sveprisutna.
A opet, sve to na sve strane curi, ne samo preko Vikliksa; sve to puca po svim šavovima; ništa više nije izvesno. Ako Boga da, pa svi ovako džumle poživimo još deset godina, biće zanimljivo prisetiti se septembra 2011. i razmotriti šta se sve događalo u tek započetoj deceniji. Kako stvari stoje, ako se nešto ne promeni, neka nam je Bog u pomoći. Da ne zakukamo kao onomad onaj moj zemljak: ako ne bude smaka sveta, propadosmo načisto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
