Diktatura lumpenproletarijata (13)

Ja sam u to vreme takođe bio u Srbiji – Maslać i ja smo otprilike u isto vreme došli u Frankfurt – i moji utisci o tadašnjim zbivanjima potpuno su drugačiji. Potpuni haos, to je bio moj utisak. Francuska revolucija ološa, bio je moj sud. Diktatura lumpenproletarijata, to je bilo moje mišljenje. Sličnog mišljenja bio je i doktor Kangrga, moj duhovni otac, čovek koji je izvršio najveći uticaj na mene, čovek pored koga sam se formirao kao ličnost. Kangrga, iako doktor nauka, nije voleo da ga u javnosti zovu doktor Kangrga.

Velika je sreća, govorio je Kangrga, što je moj poznanik, Ivo Andrić, umro na vreme. Jer su, kao što vidiš, došla vremena kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati, kako je to Andrić rekao, rekao je Kangrga. Da je Andrić poživeo do današnjih dana, govorio je Kangrga, a mogao je – Andrić nije ni pio ni pušio i redovno je merio pritisak – samo nije hteo, da je, kažem, kazao je Kangrga, Andrić dočekao ovaj sunovrat, ovo otvaranje donjeg bezdana, ne bi se dobro proveo.

Nije se dobro provodio ni u ono, relativno stabilno vreme, vreme koje je Josip Broz držao pod kakvom-takvom kontrolom. I tada su nacionalno svesni, ali u svim drugim stvarima potpuno nesvesni pisci, u stvari obični pisari, dobro uhranjeni seoski đilkoši, listom kandidati za članstvo u Srpskoj akademiji (solidnih) nauka i (diletantskih) umetnosti, koju bi, dodao je Kangrga, bilo primerenije zvati Kulturno-umetničko društvo SANU (boljševika) – i tada su te preispoljne propalice osipale drvlje i kamenje na Ivu Andrića, nobelovca, mog dobrog poznanika, gospodina besprekornih manira koga su na pravdi Boga optuživali za škrtost i razvrat, rekao je Kangrga.