Đido i Dido

Mračna je perspektiva društva u kome se odrastao čovek – mislim na onomađašnjeg N. N. komentatora, koji je pride verovatno solidno obrazovan – u iskrenom čudu pita kako je moguće boriti se zakonitošću protiv bezakonja.

N. N.-ovo pitanje je rođeni brat pitanja – kako je moguće boriti se antibioticima protiv zapaljenja pluća? Kako se ta borba tačno odvija, poznato je isključivo uskom krugu molekularnih biologa i biohemičara, ali u praksisu stvar je prosta ko pasulj. Bolničarka ti nekoliko puta ušprica antibiotik i zapaljenje nestane kao rukom odneseno.

Isto stoji stvar i sa zakonom i bezakonjem. Dovoljno je primeniti zakon i bezakonje – ne nestane baš kao rukom odneseno, mnogo je to teža bolest od zapaljenja pluća – ali se svede na meru koja ne ugrožava vitalne funkcije društvenog organizma.

E sad, u Srbiji je relativno lako (preko veze) naći bolničarku – nešto je teže naći antibiotike, takođe preko veze – ali je apsolutno nemoguće naći političkog medicinskog tehničara koji će primeniti zakon. Tako je to od nastanka moderne Srbije. Bivalo je doduše povremeno zanesenjaka koji su to pokušavali, ali su svi do jednog prerano premetnuli svetom. Neki od njih su rehabilitovani i resahranjeni. Većina ne.

Dva i kusur veka anomije su učinili svoje. Dospeli smo u situaciju (da li smo ikada izlazili iz nje) da se sve srpske političke partije sada sasvim otvoreno – bez ikakvih maski, osim sve otrcanije kosovske – bore za kontrolu nad bezakonjem i iz nje proizilazećom korupcijom. Pola otprilike sirotinje raje „podržava“ vlast, druga polovina je (uglavnom na rečima) spremna da pogine za „opoziciju“, koja to – po meni nije – jer biti opozicija ne znači NE BITI na vlasti, nego biti DRUGAČIJI od vlasti, što sa našom opozicijom – kako njenim političkim, tako i revolucionarnim krilom – uopšte nije slučaj.

To što opozicija deluje malčice „mekše“ i „civilizovanije“ od vlasti, ne proizilazi iz realne opozicione mekoće i civilizovanosti, nego iz činjenice da – za sada – ne raspolaže kontrolom nad sistemima medijske (i svake druge) represije.

Kada, recimo, Đilas (Dragan, ne Milovan) usklikne „ko je protiv bojkota (tj. mene), taj je sa Vučićem“ – pa kad vas još pogleda onim bajagi pretećim pogledom – on zapravo hoće da kaže: jebaću vam majku kad ja dođem na vlast i uopšte ne treba sumnjati da će – kad se uspentra na vlast, a pre ili kasnije hoće – to i učiniti.

Mene što se tiče, ja ću – suprotno Đidovim očekivanjima – klicati „to, Đido, udri jače, ruka ti se pozlatila“. A zašto? Iz istog razloga zbog koga je Krleža – koji se beše zamerio i komunjarama i ustašama – rekao da mu je tokom rata bilo svejedno da li će ga koknuti Đido (Milovan, ne Dragan) ili Dido (Kvaternik).