Đilkoši i ćolavci

Ta neuklopivost u fioke i definicije ujedno je i najveća vrednost ove knjige. Na prvi pogled, to je rečnik pomalo arhaičnih reči (irijak, bambak, lucprda, itd.), ali je istovremeno i karakterologija, a u dubljem sloju i hronika grada Užica iz osamdesetih. Niko ko bar pet godina (mada je i to malo) nije živeo u Užici neće biti u stanju da u potpunosti razume sve nijanse Drinkmanovog zabavnika. Iz prostog razloga što se u svakoj odrednici, katkad eksplicitno, katkad prikriveno, prepoznaju konkretne ličnosti. Čita tako Fipa na promociji odrednicu „gilipter“, a ja momentalno vidim neveselu povorku dragih, a tupih lica kako se sa Carine spušta na Slanušu, a sa Slanuše dalje – na Trg partizana.

Izvesna lokalna crta Zabavnika uopšte, međutim, nije hednikep za čitaoce. Ne treba nijednog trenutka sumnjati da u svim srbijanskim varošima žive (i rade) svi – uglavnom neveseli – junaci Fipinog leksikona. Ajde i da preteram: ima ih svugde na svetu. Jer, recimo, objašnjavajući šta je to „funjara“, Fipa mi je otvorio oči rečenicom da je „Rojal Tenenbaum iz filma Vesa Andersona primer otmene funjare.“ Što je, neosporno, fakat. A nekako mi promakao, pa sam Rojala pogrešno držao za otmenog mufljuza. Kako to ovde već biva, došao sam na promociju da govorim o Zabavniku, a knjigu nisam bio pročitao jer je još (zahvaljujući srpskoj organizaciji) nisam ni imao. Slatko sam se smejao već na promociji, a tek sam se smejao kasnije kada sam je celu pročitao. Ne bi bilo pošteno ne pomenuti još jednog Zabavnikovih saučesnika, Tijanu Jeftić, koja je vizuelno predstavila ono što je Fipa rečima opisao. Čitajte, rmpalije.