Do daske

Sergej je otišao i korak dalje pa stvar postavio ovako: „Digni ti, majstore (Vučiću), (cenzus) na 10% ali nam daj poštene uslove.“ Pošteno, što reko bivši slogan, ne sećam se više koje stranke.

Kad god neko u Srbiji – makar mi bio i blizak – kaže „poštenje“, ja se instinktivno mašim za pištolj.

Ne zbog sumnje u Sergejevo poštenje (znam čoveka), još manje zato što bih imao nešto protiv poštenja, nego zato što „elementarnog uslova za fer i poštene (što reko Boškić) izbore“ – dakle poštenja – u Srbiji naprosto nema, a ko drugačije kaže, kleveće i laže.

Ne sporim da su Vučić i SNS većinski vlasnici, korisnici (i distributeri) nepoštenja u Srbiji, ali nepošteno je sve nepoštenje svaliti na njihova pleća. Nije li nas, uostalom, sam Sergej – u izjavi kojom je ponudio dizanje cenzusa na 10% u zamenu za „poštene uslove“ – podsetio da su koliko juče izvesni (neimenovani) elementi u PSG nameravali da ga svrgnu s prezidencijalnosti ne bi li omastili brke sa 500.000 evra, koliko je Vučić Sergeju ponudio za konstruktivan pristup opozicionom životu i radu.

Sergej je ponudu decidirano odbio, ali veliko je pitanje koliko još ima mangupa u njegovim redovima (a ima ih poprilično tvrd vam stojim) koji bi oberučke prihvatili sve što bubanj kaže za dvostruko, pa i petostruko manju sumu.

Da pojednostavim stvar.

Ovo društvo je u svim svojim segmentima ogrezlo u nepoštenje u najširem smislu te reči, a nad nepoštenjem se uzibrećuje isključivo u situacijama poput „ovog što nikad ovako nije bilo“, kada najorganizovanije nepoštenjačine – u datom slučaju SNS i Vučić – skinu dasku pa pritisnu gas, kao što je u Le Manu učinio Haso i pobedio.

Eto, uzgred, odgovora na pitanje otkuda srpske vladajuće stranke nekako uvek imaju oko 700.000 prepoštenih članova, ponekad pomislim istih, jer lično poznajem nekolicinu dilbera koji su tričave karijere započeli u SKJ, nastavili je u SPO-u, potom u DSS-u (pa i DS-u) da bi završili u SNS-u.

Nije to jedini problem. Stvar je mnogo komplikovanija.

Trebale su decenije i decenije brljotina i političkih kretenizama da bi se dospelo u ovaj ćorsokak u kome je podjednako besmisleno učestvovati ili ne učestvovati na izborima, i u kome se spas očekuje od „neukaljanog lica“, tj. od one ovde često pominjane sile koja rešava sve ali se nikad ne pojavljuje.

Bez radikalnih rezova – koji su sve više apsurdna pomisao – kada Vučiću i SNS-u istekne desetogodišnji rok trajanja (plus, minus godina dana) – onaj ko zauzme njihovo mesto moraće da bi „pobedio“ još jače da pritisne pedalu gasa bez daske. Setite se šta je De Mestr rekao o stvarima koje se surduknu nizbrdo.

Ne zaustavljaju se pre nego što se olupaju.