Dobra stvar

Stvari koje treba da stoje odvojeno, nipošto ne treba spajati, to je aksiom, a šta je drugo spajanje porodičnih kafana i javnih kuća nego spajanje stvari koje treba držati na pristojnoj udaljenosti jednu od druge. Nostalgija, samim tim i jugonostalgija, pomislih potom, nije nikakvo „uzvišeno“, još manje „poetično“ osećanje, to je teška duševna bolest, samo je duševni bolesnik u stanju da žali za Jugoslavijom, da je idealizuje i uzdiže u nebesa. Ako je tako, a jeste, ja sam onda patološki tip, psihopata, pomislih u napadu samosažaljenja, da bih odmah potom pomislio da u toj stvari – kao i svim drugim – nisam imao mnogo izbora jer je spajanje stvari koje treba da budu razdvojene, razdvajanje stvari koje treba da stoje zajedno i masovna proizvodnja patoloških tipova zapravo bio program SKJ, državna politika bivše Jugoslavije i životnog dela Edvarda Kardelja, političkog sistema socijalističkog samoupravljanja, pomislih na kraju. Jugoslavija je bila faza slasti, pomislih, gorčina greha je došla kasnije, nije je trebalo dugo čekati. Ne, pomislih potom, Kardelj ništa nije kriv. Kao što telesne žlezde izlučuju želudačnu kiselinu, adrenalin, vaginalni sekret i ostale tečnosti za nesmetani rad organizma, Južni Sloveni su, pomislih, iz žlezda sa duševnim lučenjem – postojećim samo u endokrinologijama Balkana – izlučili taj nakazni politički sistem, kao što su kasnije, u toku i posle građanskog rata, izlučili mnogo nakaznije, sisteme; Kardelj je samo teorijski – u granicama svojih mogućnosti – uobličio psihopatologiju samoupravnog sistema, postsamoupravne psihopatologije uopšte nisu uobličavane nije se to moglo uobličiti. Tiranije su psihološke izlučevine tiranisanih, to je tako, iako se na prvi pogled čini da nije, nema na ovom svetu nikakve nepravde, bezbožno je misliti drugačije, pomislih. Proviđenje ne pravi greške! Naprotiv, Proviđenje ulaže nadljudske napore ne bi li primenom strategije štapa i šargarepe unelo bar malo reda u haotična postojanja malih, bednih i ništavnih južnoslovenskih naroda, zaljubljenika u male, bedne i ništavne države, u stvari sprave za mučenje. Srbi i Hrvati su tipičan primer fenomena koje treba da stoje odvojeno, a eto, nekome je palo na pamet da pokuša da ih spoji – u početku se to mnogima učinilo kao dobra ideja – ali to, ubrzo se pokazalo, uopšte nije bila dobra ideja.