Vidim da je Zoran Živković pohvalio neke poteze naših političara. Ajde da ga podržim. U poslednje je vreme zaista bilo nekoliko stvari koje zaslužuju pohvalu. Ima tu, međutim, jedno „ali“ koje kvari krhku sreću pohvala. Sve ono, naime, što nas nagoni da hvalimo političare, zapravo je sadržano u opisu njihovih radnih mesta. Dakle: to stalno treba da rade. Sveopšta kriza i jedva izbegnuto rasulo srpske države konačno je prisilila političare da se ponašaju kao sluge države, a ne kao plemenski vrači i zadušne babe. Jeste da smo mi sluđeni do te mere da ne vidimo nikakav apsurd u tome što se ministri infrastrukture hvališu činjenicom da su izgradili put, jeste da blagonaklono gledamo na Borisove ambicije da postane vođa i guru svih Srba sveta, ali da ne ureknem. Pomaku se u zube ne gleda.
Uprkos izvesnom napretku, međutim, naš državni establišment još uvek opasno liči na prigradskog đilkoša sklonog lagodnom životu koji je prokockao očevo nasledstvo i žestoko se zadužio kod opasnih momaka, ali ne prestaje da se po kafićima – u kojima pije na „recku“ – hvališe da će sestrinu decu školovati na Oksfordu. Ističući da je on glavni badža u kraju, što u prevodu sa slenga glasi – lider u regionu.
Ne bih želeo da kažem da su svi naši političari neozbiljni ljudi, daleko od toga, mada procenat neozbiljnih i nekompetentnih u državnom aparatu daje povoda za zabrinutost. Stvar je u tome da se svi mi skupa nalazimo unutar nepromenjenog parapolitičkog ambijenta u kome su svi „pomaci“ i svi „uspesi“ čisto konceptualne ili tekstualne prirode. Ovde se strategijske odluke još uvek donose na osnovu simpatija i antipatija ovog ili onog kabadahije. Da stvar bude gora – naši su političari izuzetno zadovoljni postignućima.
Lepo je Žan Pol Sartr govorio o tome da je put u pakao popločan dobrim namerama. Pomoći sunarodnike je nesumnjivo dobra namera, ali naš prezident sve sa koalicijom i opozicijom sve više podseća na Superhika koji uzima od siromašnih i daje bogatima. Ili ne čita novine pa ne zna da je prosečna plata u Srbiji spala na poslednje mesto u regionu. Nije poznato da li su do njega doprle vesti o učestalim štrajkovima izgladnelih očajnika? Vidi li – konačno – sa visina kosovopovratiteljskog Pijemonta da država čiji je predsednik postaje banana-republika u koju se čak banane uvoze. Ako previđa takve stvari, nerealno je da bi mogao proniknuti u suptilnu strategiju međunarodnog albanskog lobija kome histerično, hiperaktivno, ali ekstremno jalovo kosovsko vojevanje navodi onoliko vode na vodenicu. Jer zapostavljanje svih poslova u ostatku Srbije neizbežno dovodi do njenog daljeg slabljenja, pa nije daleko dan kada će na prvu liniju odbrane naši politikanti biti u stanju da postave samo borbene komplete NSPM. Lepo kaže Živković da ekonomski oporavak ne pada sa neba. Da je osnovni preduslov za to strategija razvoja utemeljena na ekspertskoj studiji o potencijalima, mogućnostima i prednostima kojima se trenutno raspolaže. (Nije zgoreg konsultovati ni baba-Kranino proročanstvo.) U svakom slučaju, ako se u najskorije vreme ne poradi na uspostavljanju države Srbije kao realnog političkog entiteta, možemo doći u istorijsku situaciju da nam prekodrinska braća počnu slati socijalnu pomoć, a da nam Mile Dodik zida škole.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
