Nije u pravu Miša Vasić: nije da nema drekavaca – slučajno sam ovih dana u Bajinoj Bašti, pa sam video nekoliko – a nije ni da je baš toliko dosadno. Evo, juče, prekjuče, kad li, u Nišu usred centra grada opljačkali ambasadorku Meksika. Vest je objavljena u politikinoj rubrici Hronika, uprkos tome što je, zbog prvorazrednosti skandala, trebalo da bude na naslovnoj strani. Osim toga što je skrajnuta, vest je i nepotpuna. Ni mukajet o okolnostima. Da li je njena ekselencija povređena? Je li istraga u toku? Zainteresovani se, je li, mogu obratiti OUP Niš, mada ja mislim da je takvima uputnije da kontaktiraju s upravom Gradskog vodovoda. Ako ih baš interesuje, saznaće više.
Ovo nikako ne sluti na dobro. Ambasadorka Meksika je u Nišu boravila zvaničnim poslom; nije, dakle, samoinicijativno krenula u obilazak naše zemlje ne bi li je više zavolela, nego je kao gost grada Naisusa otvorila neku izložbu. Nije li zemlja prijema bila u obavezi da brine o gošćinoj bezbednosti? Sve i da je njenoj ekselenciji ćeifnulo da se prošeta po jugoistočnoj Srbiji, država Srbija je dužna da brine o njenoj bezbednosti. Znam iz ličnog iskustva da to dobro uređene države rade. Jedne zgode dok sam bio bašelčija na Kipru, otišao sam na odmor u jedan hotel u Larnaki. Tokom svih deset dana koje sam tamo proveo, na pristojnoj udaljenosti nalazio se momak koji je upadao u oči zbog toga što je na plus četrdeset sve vreme bio u kožnoj jakni. Budući da je Srbija mnogo rizičnija zemlja za ambasade i ambasadore, živo me čudi kako se dogodilo da ambasadorka prijateljske nam zemlje sama baza niškim sokacima. Zar su u Udbi zaboravili zlatno pravilo – da neprijatelj nikada ne spava? Čudno, veoma čudno.
A možda i nije. Pljačkaški prepadi na ambasadore, učestala masakriranja životinja, prikrivena maloletnička prostitucija u Guči i mnoge druge ružne stvari – sve to ukazuje da naša stvarnost polako ali sigurno postaje nalik na one, do skora utopijske filmove, u kojima Rade Šerbedžija glumi raspomamljene ruske diktatore i poludele naučnike. Za razliku od producenata pomenutih filmova, mi od toga nećemo imati nikakav profit. Naprotiv. Biće štete. Toliko što se tiče umetnosti.
Politike, pak, što se tiče – nabrojana nepočinstva svedoče o stvari o kojoj je Kardelj toliko sanjao: o ubrzanom odumiranju države. Sada više zaista ne znam da li je to posledica potajne namere demokratskog „rukovodtstva“ da ostvari marksistički san, ili je u pitanju nesposobnost da se državni poslovi vode na zadovoljavajući način. Možda se ništa drugo i nije moglo očekivati od jedne zemlje u kojoj je do skora stadionska rulja vodila spoljnu politiku i – u duhu Karla Šmita – odvajala „prijatelje od neprijatelja“, a u kojoj politička elita tradicionalno ne predvodi masu, nego se – glasova radi – upodobljava svakom njenom hiru. Znamo šta sad sledi:
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
