Dritana za predsednika

Jedna od tema naše današnje kolumne je uloga svetitelja u svrgavanjima tirjana ovoga sveta, kao i škakljivo pitanje (od bezbroj sendviča) da li sveti ljudi imaju moć da od Gospoda Boga izmole neku uslugu za narod iz koga su „ponikli“, kako to sladunjavo kažu nacionaltutumraci, kao da se, božemeprosti, radi o biljkama.

Odgovor je – decidirano njet. Svetiteljem se postaje isključivo tvorenjem Božije, a ne sopstvene volje i to u vrlo dugom i bolnom procesu preispunjenom nedoumicama i paradoksima. E sad, ukoliko je svetitelj tvorio volju Božiju za života, nije li blizu pameti da će nastaviti da je tvori i posle smrti kad mu je, da tako kažemo, mnogo očiglednija.

Sledstveno, ako se Božija volja ne poklopi sa nekim „nacionalnim interesom“ – u datom slučaju srpskim – nema tog svetitelja kome će pasti na pamet da se zauzme za „narod iz koga je ponikao“, jer je svetiteljima i za života bilo jasno da je „nacionalni interes“ moguć koliko i nacionalno dupe.

Naravoučenije je sledeće: narodima se, kao i pojedincima, događa samo ono (i oni) što (i koji) treba da im se događaju – s tim je saglasan i drug Mao Ce Tung – sledstveno čemu je Milo trideset i jednu godinu vladao Crnom Gorom u saglasju sa Božijom, iako ne i Amfilohijevom voljom.

Božija volja se onomad promenila, ali ne zato što Krivokapić ima natprirodne moći, a još manje zato što je Amfilohije umolio sv. Vasilija da se kod Boga zaume za njegove pulene, nego zato što se crnogorska opozicija koliko-toliko politički organizovala i artikulisala.

Da se to nije dogodilo, crnogorska opozicija bi i dalje tavorila u situaciji onog čipavog Jevrejina koji je dosađivao Bogu da mu „sredi“ zgoditak na lutriji sve dok jednog dana nije čuo glas s nebesa koji je dreknuo: „Šlomo, kupi loz!“, u situaciji, dakle, u kojoj će, kako stvari stoje, opozicija serbska tavoriti još 23 godine, koliko Vučiću fali do punog Milovog mandata.

Ne znam kako se dogodilo – nadam se da nije u pitanju ono što mislim da jeste – da majke ovdašnje invencije nisu dokonale da osim srpskog Krivokapića i sv. Vasilija dobitna strmopizd kombinacija podrazumeva i srpskog Dritana Abazovića. Možebiti da su i dokonali jer je u toku intenzivna srbifikacija već postojećeg, crnogorskog Abazovića, koji je bajagi – ka i Ajnštajn – „srpski zet“, koji je (još bajagije) izjavio da je Skenderbeg Srbin i koga – za razliku od ostatka albanske ekumene – i najljući Srbi umesto Šiptarom zovu Albancem, što znači da Albanci na Kosovu, ako hoće da budu zvani Albanci, moraju postati Srbi, dati glas srpskom Krivokapiću i srpskom Dritanu, pa će i Kosovo opet biti naše.