Druga defanziva

Napred rečeno spada u one Geteove „bedne istine“, kojima ću za potrebe naše današnje kolumne pridodati i Vitgenštajnovu „bednu sigurnost“ saglasno kojoj osoba kojoj je amputirana ruka može stopostotno biti sigurna da joj odsečeni ud neće ponovo izrasti.

Nije da i u ostatku sveta nema neuvažavanja pomenutih bednih istina i još bednijih izvesnosti, ali kao i u mnogim drugim stvarima Srbija je i u toj stvari lider, ne u regionu, nego u svetu.

Nigde drugde na svetu se ne očekuje – i to udarnički – da će se defanzivnim taktikama – defanzivne strategije i ne postoje – postići neki strateški cilj. Uzmimo primer „borbe za Kosovo“. Kako se ona odvija?

Evo kako.

Najpre srpska kuhinjska diplomatija dreši kesu i potplaćuje banana državice da povlače „priznanje Kosova“ (podozrevam da te državice Kosovo i priznaju da bi potom naplatile „povlačenje“), potom se mlatara spiskom državica koje Kosovo ne priznaju, što jeste melem na ljutu ranu Referendumskog Lopova, ali što ni za „i“ ne menja situaciju na terenu, za koju znamo kakva je.

Od pre osam godina dobili smo i fenomen prethodno nepoznat u istoriji tirjanstva – samoviktimizujuću, plačipičkastu autokratiju.

Vučićeva autokratija jeste baš onako ofanzivna, ali – kao da se te ofanzivnosti (i ofensivnost) stidi, a znamo da se ne stidi – svoje ofanzive raznoraznim hokus pokusima, koji su po pravilu sublesasti, predstavlja kao defanzivne taktike pred opozicionim nasrtajima na život, čast, žene i krave harajuće garniture.

Svratimo sad u opozicioni tabor.

Opozicija se iz višegodišnje katatonije trgnula tek 2018. kad su kruševačke sileždije razbile glavu Borku Stefanoviću.

Posle prenemaganja od tri nedelje Borkova krvava košulja je postala barjak pobune, od koje, naravno, nije bilo ništa, a ja sam, čini mi se, opozicionim personama dramatis dao besplatan savet da kad sledeći put krenu po nahijama angažuju neku od onih agencija koja upošljavaju takozvane gorile, koje će – ako siledžije krenu u povrat – đilkoše najpre umlatiti, potom sprovesti u policajnu stanicu.

To se tako radi i u boljim delovima sveta jer je ovaj svijet, što reko vladika, tirjanin tirjaninu a kamoli tirjanskom kandidatu.

Kao što napred rekoh, na popljuvanosti, uvređenosti, umlaćenosti, gubitništvu uopšte, ništa se ne može dobiti, može se samo više izgubiti.

Taj se, međutim, jednostavan nauk ovde nikako ne prima.

Sledstveno i Boškić Obradović džaba gladuje. Em mu se gladovanje neće uračunati u post – post ne služi za osvajanje vlasti nego za ovladavanje sobom – em (ako mu je to bio cilj) nikoga neće ganuti, mada će mu možda doći iz dupeta u glavu da bi osim nekoliko kila, mogao izgubiti i ono malo poverenja koje ima.