Druga strofa

Jutros recimo ugledah u Danasu članak o određenom Miletu Nikoliću, narodnom kantautoru iz Svilajnca koji je ovih dana potegao pa snimio (mogući) hit „Oda Vučiću i borcima protiv korone“.

Uz članak je priložena i fotografija – Mile u stvaralačkom zanosu, sa slušalicama na ušima, pred mikrofonom, u nekom studio-ćumezu zvučno izolovanom poslovičnim kartonskim pakovanjima za jaja.

Priložena je i prva strofa, citiram: „Hej, Vučiću, diko naša/ ti si čovek mira/ ponosni smo svi na tebe/cela Srbija. Predsednik si koji svima nama želi spas/sve više te volimo, predsedniče naš.“ Kraj citata. Umetnički dojam – desetka.

Pa na koji film me je ovo podsetilo? Eh, na koji. Film je teška lakrdija, neće se naći među kandidatima za Oskara, zove se Intervju, a „radi se“ o dvojici američkih novinara koji su potegli u Severnu Koreju da naprave intervju sa dragim unukom, Kim Džong Unom, u čemu (bar u filmu) i uspevaju.

Da bi se američki Vlasi dosetili kakva je zemlja Koreja, na početku filma vidimo scenu masovnog narodnog skupa (podrške, naravno) i devojčicu od 7-8 godina koja umilnim glasićem peva Odu dragom unuku, Kim Džong Unu. Prva strofa ode je – uz određene posebnosti – kao jaje jajetu slična Miletovoj odi Vučiću. Devojčica, dakle, slavoslovi uspehe dragog vođe koji je zahvalni narod nahranio, obukao, obezbedio mu posao, očistio ga od vaški, pa ga krupnim koracima vodi u svetlu budućnost.

Druga, međutim, strofa – koje u Milovoj odi zasad nema (a možda je i ima, samo javnost nije obaveštena) nešto je sasvim drugo. „Hvala tebi“ – pevuši nadalje devojčica, a ja citiram po sećanju, u stvari improvizujem – „dragi, druže Un, što si genijalan kakav si/ napravio moćne interkontinentalne rakete sa nuklearnim glavama/ koje će uskoro preleteti okean i američke gradove ogrezle u kapitalističko zlo smrviti u prah i pepeo. Hvala tebi, dragi druže Un/ što ćeš nama, korejskoj socijalističkoj deci, omogućiti da u direktnom prenosu gledamo kako mozgovi, ruke i noge kapitalističke dece lete u vazduh.“

Pisac hoće da kaže da u društvima u kojima se ispevaju ode poput Miletove – koje pritom ne privlače samo pažnju duduka i morona, nego i ozbiljnih medija – druga strofa ode pre ili kasnije i po sili nužde završava kao blaža ili jača verzija druge strofe (filmske) severnokorejske pesme.

Ono što je u svemu tome najsubverzivnije i (potencijalno) najopasnije je što iskrenost Miletovih osećanja uopšte ne treba dovoditi u sumnju. Nije Mile krle22 da Aleksandru poje iz računa (i zbog ferarija) – Mile čak nije ni član SNS-a – on zaista jeste „glas naroda“ čija se jedina nada svodi na to naš spasilac ne dođe u posed balističkih raketa.