Države u fusnoti

Sad nešto mislim: biće tu još problema. Kolika će samo ona tabla koja stoji pred delegacijama morati da bude velika? Štrčaće iznad ostalih tabli. Ispisivanje fusnote nekim manjim fontom ne dolazi u obzir i u tome će obe strane biti saglasne. Beograd će hteti da Rezolucija 1244 bude vidljiva iz svemira, a Priština će insistirati na svevidljivosti „mišljenja MSP“. Diplomatski belaji tek slede.

Nisam se baš najprijatnije osećao kada je Makedonija svojevremeno dobila ime „bivša jugoslovenska republika“. Tužno mi to nekako i nelogično bilo. Iznad svega – loše za početak. Kako očekivati prosperitet u državi označenoj kao „bivša“, dakle ne više postojeća? Nomen est omen, dame i gospodo. Spor između Grčke i Makedonije umnogome je, doduše, bio lakši nego spor između Beograda i Prištine; sve se tu vrtelo oko imena i barjaka, pa ipak – spor i dalje traje. U našem slučaju, sve je mnogo zamršenije, mada me čudi da našem think tanku nije palo na pamet da predloži da se Kosovo nazove „Bivša srpska autonomna pokrajina“.

Hoću da kažem da je fusnota umirila savest briselske administracije, ali da je na terenu bilo kakvo održivo rešenje podjednako daleko kao i pre četiri godine. Naravno, fusnota je bila ravna bacanju soli u oči takozvanog patriotskog bloka koji je smatra izdajom i eksplicitnim priznanjem „lažne republike“. Najava dobijanja statusa kandidata dodatno je razjarila rodoljubive evroskeptike i učvrstila ih u uverenju da se tu dogodila neka prodaja.

Za to što (eventualna) kandidatura ima istu praktičnu vrednost kao i fusnota niko ne haje. Ja, namćor kakav sam, čitavu tu stvar posmatram nešto drugačije, u meni omiljenom konceptualističkom ključu. Jer, ako je Makedonija onomad proglašena bivšom, a Kosovo otoič zaradilo poveliku fusnostu, to dosta govori o stvarnom položaju „zemalja zapadnog Balkana“. Svi smo mi skupa, cenjeni publikume, odgurnuti u eluzivnu oblast „bivšeg“, svi smo stali u tu briselsku istorijsku fusnotu, iako ja ne bih za to optuživao ni Brisel, ni Vatikan ni Kominternu.