Dupe glava

Vreme bi mu bilo. Novogodišnja rasveta samo što nije zasenila prostotu. Ukoliko je stigao, bezbeli je prelistavši štampu morao pomisliti da Beograd nije samo „prestonica gostoljublja, najbolje hrane i najlepših devojaka na svetu“ nego i prefinjena sredina zaluđena umetnošću u kojoj se o jednoj jedinoj izložbi nedeljama govori i piše.

Otresitiji među vama verovatno su već dokonali da je tema našeg dana za kulturu – vanredno prebačenog iz subote u petak – izložba svetski poznate konceptualne umetnice, naše gore liske, Marine Abramović.

Moja malenkost ne drži mnogo do konceptualizma – pravo govoreći ne daje za to ni pet para – zato što smatra da to nije likovna (ili bilo koja druga) umetnost nego stečajni postupak umetnosti. To mišljenje dele čak i sofistikovaniji konceptualisti, od kojih su oni ponajbolji solidno vladali slikarskim tehnikama, samo nisu videli smisao – a i moja ga malenkost sve manje vidi – u proliferaciji recikliranih i loše kopiranih majstorskih dela iz prošlosti.

Ne znam da li dama Abramović vlada slikarskim tehnikama, ako vlada, onda kapa dole, ako pak ne vlada, opet kapa dole. Kako sad kapa dole u oba slučaja, nije li to dobar dan čaršijo sa obadve strane? Nije. To je moje vekovno stanovište saglasno kome tupoumnost i snobizam zaslužuju da budu debelo oporezovani i novčano kažnjeni.

Toliko što se tiče umetnosti. Prelazimo na političke aspekte Abramovićkine izložbe. Nije mi promaklo da su se u debatu oko Abramovićkine izložbe u MSU žučno uključile 1. osobe za koje pouzdano znam da ih osim „u se, na se i podase“ ništa drugo ne interesuje, 2. osobe koje ne znaju šta je dupe, šta glava i 3. osobe koje pljuvanjem po izložbi posredno pljuju po Vučiću i time „opoziciono deluju“.

Sad silazimo u srce srpske tame (svih boja). Da je Ana Brnabićka, prvooptužena za organizaciju zločinačke izložbe, nekim slučajem podigla iz groba jednog od četvorice mojih najdražih slikara, Frensisa Bejkona, pa da mu je upriličila izložbu u MSU, mislite li vi da bi Euromahala i Krugovi Dvojke rekli „baš dobro“. Ma jok. Rekli bi – ovo garantujem, iako ne mogu dokazati jer Brnabićka (zasad) nema siddhi vaskrsavanja mrtvih – da je izložba upriličena po gay liniji (Bejkon je, grešna mu duša, bio peder), da je sve to plaćeno „našim parama“ da bi se Bejkon uključio u Vučićevu predizbornu kampanju.

Kao što višekratno rekoh: ova sredina debelo zaslužuje OVO, a kako stvari stoje, još će deblje zaslužiti ONO što će doći posle OVOG, a na šta će to ličiti, ostaje da se vidi, mada neće biti lep prizor. Ja ću se izložiti riziku od ostrakizma iz Euromahale i Krugova Dvojke i otići da pogledam Abramovićkinu izložbu bez obzira što to, kako napred rekoh, nije moja šolja čaja. Pogledaću u stvari izložbu upravo zato što to nije moja šolja čaja. A evo zašto. Zbog Fridriha Ničea koji je napisao (a ja malčice prepravio) sledeće: Ako gledaš samo u svoju šolju čaja, šolja čaja na kraju počne da gleda u tebe i – pre ili kasnije – vidi da ti nisi ti, nego dupe glava.