Dvadesetogodišnjica

I eto neoborivog argumenta za onu Zoru Čučkušu od epidemiologa (i druge neprejebivce) da ustvrde da sam i pre dvadeset godina „radio“ za Vučića.

Za razliku od danas kada „nikada nije ovako bilo“, te devedeset devete beše divota Božja. Zoran Đinđić je, recimo, na vrat nanos spasavao glavu (privremeno, nažalost) bežeći u Crnu Goru ispred Miloševićevih eskadrona smrti; sastavljane su dugačke liste za odstrel, a sastavljači spiska su ozbiljno mislili; hapšenja, maltretiranja i umlaćivanja opozicionih aktivista i takozvanih otporaša behu svakodnevna; Politikina, RTS-ova i Pinkova tehnologija i terminologija iste, ako ne i gore nego danas…itd, itd.

Ali tadašnja opozicija – već je to bio DOS (i moja malenkost u njemu, a gde beše Zora(n) Čučkuša?) – nije bila ni zastrašena ni uspaničena ni uzibrećena. Naprotiv.

Budući da (bar tada) nije bila folirantsko-lopovska, bila je vrlo odlučna. Kad je dogorelo do nokata, nabavljeno je i oružje, zlu ne trebalo. Na sreću – a zahvaljujući spretnosti Đinđića i još nekolicine – nije zatrebalo. Da je zatrebalo – bilo bi upotrebljeno. To su znale i Miloševićeve čibukčije, mnogo jebeniji igrači od Vučićevih klovnova, pa su ubrzo podvili repove.

Zato mi danas, kad čujem raznorazne „moralne gromade“ i ugledne plačipičke – koje su u to vreme bile u apsolutnom „ni mukajetu“ – kako iza glasa leleču i zapomažu od neba – dođe da se ispovraćam, što reko naš narod – „preko novina“.

Ali da to ne bi učinio, dok čekam konduktera da mi donese kesu, evo šta sam rekao u tom davnom intervjuu: „Bojim se da (Miloševićev režim) zbog dominantnog modela orijentalne despotije u modusima vladavine neće mnogo prevazići ni režim koji će ga naslediti.

Šta ono posle bi? Bi peti oktobar, strmopizdi se Milošević, ukaza se lepa šansa. Sada ja vas pitam – da li je tu šansu proćerdao Vučić ( u to doba u low profile-u mišje rupe) ili je Srbiju u stanje ušminkanog orijentalnog despotizma najpre na mala, potom na velika vrata vratila postđinđićevska Demokratska stranka, namerno ne personalizujem i ne pišem JexS Tadić, jer je on u toj đavoljoj raboti bio nevoljni (i neplaćeni) vrh ledenog brega neopisivih marifetluka i basnoslovnog lopovluka.

Fikcionalno-dokumentarne detalje o tom žalosnom procesu moći ćete pročitati u knjizi koju onomad najavih, koja će skorih dana izaći, a u kojoj je JexS-u posvećeno jedno rablezijansko poglavlje, koje mu se uopšte neće dopasti, ali, znate šta, nisam ja ni Stanija ni Tijana Ajfon da bih se dopadao političarima, bili oni u stanju strmopizda ili pak u stanju apsolutne svemoći.

Evo i saveta lekara i farmaceuta: valja lečiti uzroke, a ne posledice boleština, uključujući i društvene. Mislite o tome dok još možete.