Dvanaest stolica

…kojom je zgodom Ji Jego Sijatelnom Predsedatelstvu, Vučiću, nabio na nos neke stvari koje američke diplomate nabijaju na nos svim srpskim prezidentima (bez obzira na boju), što će reći – rasvetljavanje ubistva braće Bitići, pronalaženje odgovornih za paljevinu američke ambasade i njihovo privođenje pred lice, ne zna se dal sleplje, dal sporije srpske pravde.

Iako je dobro znao šta će mu Ji reći, nenaviknut da sluša ono što ne želi da čuje), JSP je u toku razgovora počeo da zapada u stanje usplahirenosti koja je – kada mu je Ji pride spočitnuo da Srbija ne može predugo sedeti na dve stolice – prerasla u pravi amok. U Vučiću je momentalno uzavrela junačka krv predaka, pa je – kako je kasnije preko svih televizora obznanio srpskom narodu i senatu – na Jievo glasno i flagrantno mešanje u unutrašnje stvari Srbije, odgovorio „za oktavu višim“ utukom, čiji sadržaj nije blagoizvoleo prepričati, ali to nije ni bitno… Ovo gore sam napisao čisto da učinim čuvenom opozicionaru i političkom misliocu, Bogutoviću, kulturnovinaru Novosti, koji mi je na Sajmu – kao, božemeprosti Ji Vučiću – nabio na nos da mnogo više (i češće) plajpičim opoziciju nego Vučića.

Naša prava tema je sedenje na dve stolice, stari, inače, srpski politički zanat. Ako me sada upitate zašto sam u naslovu umesto „dve“ napisao „dvanaest“ stolica, to je zato što – bar meni – srpska spoljna politika (svih vremena i boja) izgleda kao je vodi naš stari znanac, veliki kombinator, Ostap Ibrahimovič Bender, samo neuporedivo neinteligentniji (i neuspešniji) od onog knjiškog.

Tupoumnost srpskih benderovskih spoljnih politika ogleda se u neiskorenjivosti zablude da okolni svet funkcioniše na isti način kao što funkcioniše Srbija, sledstveno čemu sve srpske spoljne politike žive u nadi da će vreme učiniti svoje i da će – kao što to redovno biva u Srbiji – ubistvo braće Bitići, paljevina Ambasade i mnoge druge brljotine pasti u međunarodni zaborav, što se, kako vidimo, nije dogodilo niti će se ikada dogoditi. Idemo dalje. Srpske spoljne politike su modifikovale Benderovu politiku „ideje naše, benzin vaš“ u diplomatsku strategiju „ljubav naša, pare, avioni i kamioni vaši“. I da vidite – kao i u Ostapovom slučaju, ta strategija ima izvesnog (privremenog) uspeha, nevolja je u promiskuitetnosti srpskih politika koje hoće i džaba MiG-ove, ali i američku i evropsku ljubav (i pare). Treba li reći da udavače i namiguše poput srpske spoljne politike u životu prolaze vrlo loše. Idu neko vreme od jednog do drugog prosca, tvrde pazar, ali na kraju budu oglašene kao „rovašene“, pa ih posle guzi ko hoće, kad hoće. I bez naknade.