Dvestagodišnjica kisele vode

Jer da jeste, ne bi se jedna povelika ulica u carskom Stambolu – ne manja od dodeljene mu u Beogradu – zvala Kodža Miloš Džadesi. To je, da kažemo, slično kao kada bi Hašim Tači dobio ulicu u Beogradu. Kako je Kodži pošlo za rukom da od Agarjana otme velike teritorije, da ih najuri iz Srbijice, a da im ipak ostane u lepoj uspomeni, to je, đuturumi, tema naše današnje kolumne.
  Knjaz Miloš je imao dosta mana, ali ni u vrlinama, naročito državotvoračkim, nije oskudevao, a  glavna mu je vrlina bila realističnost u procenjivanju „svetske politike“ i nesklonost proseravanju i palamuđenju. Slično svojim potonjim naslednicima (svih ideoloških boja) Miloš, fakat, nije bio s raskida da suparnika skrati za glavu, ali – ako to okolnosti nisu zahtevale – nije insistirao na nasilju. Imao je Kodža još vrlina: nije idealizovao Srbe. Na pamet mu nije padalo da ih zove „nebeskim narodom“, znao je on s kim ima posla, pa je u skladu sa saznanjem i poslovao, a u poslovanju su mu pomagale poslovične macke i još poslovičnija kruška pred knjaževskim Konakom, u pogledu efikasnosti i organizovanosti, nedostižnom uzoru aktuelnog Prezidencijalnog konaka.
 Jeste to možda bilo surovo, ali ostalo je zabeležno da se u ono vreme vrata (tamo gde ih je bilo) u Srbiji nisu zaključavala, dočim ih danas ne vredi ni zaključavati. Ako je i bio – po meni sasvim opravdano – čvrstorukaš u unutrašnjoj politici, u spoljnoj je bio sušta suprotnost, što će reći da se nije – na podobije svojih naslednika – kurčio pred velikim silama, a još je manje pucao iz prazne puške, nego je sav uprepodobljem, tamo gde je mogao, varao, lagao i mastio, a tamo gde nije mogao, tu je drešio kesu. I uopšte mu nije loše išlo. Opet za razliku od naslednika, Miloš se nije zadovoljavao teritorijalnim proširenjima, nego je na oslobođenim teritorijama udarnički gradio škole i proču državnu infrastrukturu, o čemu je pisano (i retko preštampavano) svedočanstvo ostavio Feliks Kanic, koji sopstvenim očima nije verovao koliko je ondašnja Srbija uznapredovala za samo dvadeset godina, koliko beše prošlo od njegovog prethodnog boravka.
 I sa tačke gledišta moje branše, umetničke, svetao je Kodžin obraz. Kao čovek starog kova, Miloš je – nije on to ni krio – više voleo da igra džilit i da gleda mečku nego romantične igrokaze, ali je sopstvenom ukusu uprkos blagoizvoleo Steriji napraviti Pozorje. A kako smo mu se mi, potomci, odužili? Kiselom vodom,  eto kako. Kad na Guglu ukucaš Knjaz Miloš, prvo izađe sajt fabrike vode. A mečka, mečka odavno igra.