Dvogodišnjica

Samo je falilo da odu u Marićevića jarugu i da pod stegom DSS-a proglase podizanje Trećeg srpskog ustanka. I bez tog simboličnog čina, događaji koji su usledili, u izvesnom su smislu bili Treći srpski ustanak, ovoga puta ne protiv Turaka ili Albanaca, nego protiv nekoliko miliona Srba koji se nisu pojavili na kretenskom mitingu u organizaciji Vlade Srbije. Da, baš tako.

Pseudovožd Koštunica je, belćim, bio nameračio da okupi milionsku masu i da postigne… nešto. Onda je pseudovoždov pajtaš sa zlosrećne bine sve građane Srbije koji nisu došli na miting proglasio „pacovima“. Drugi su opskuranti pretili, škripali zubima, uterivali strah u kosti i odašiljali vrlo loše vibracije. Nastup pseudovoždov je ipak sve to bacio u zasenak. Urlao je čorbadžija, zapomagao, kreveljio se i bulaznio, polako se pretvarajući u želatinoznu masu i potvrđujući ispravnu postpetooktobarsku Čankovu dijagnozu da je tom čoveku mesto u ludnici. Gledajući taj odvratni, makabrični prizor na televiziji, zaključio sam da bi se mnogi Srbi, uključujući i mene, kada bi samo to bilo moguće, rado otcepili od takvih kosovobranitelja.

Agresija izbljuvana sa patriotske bine, dolila je ulje na već zapaljenu vatru destrukcije u kojoj je jedan mladić izgubio život. Šteta je procenjena na nekoliko miliona evra, a račun nikada nije ispostavljen organizatoru, Koštunici, koji je huligane oglasio „borcima za očuvanje svetskog pravnog poretka“.

U neku ruku, pokosovska Srbija sve više nalikuje na ludu kuću. Zemlja u kojoj se kaluđeri tuku zbog građevinskog materijala, u kojoj srpski „patrioti“ kamenuju srpske ministre, a jedno srpsko veće na Kosovu proglašava drugo za pristalice Hašima Tačija, teško bi se mogla uzeti za normalnu. Takvoj državi spoljni neprijatelji ne trebaju. Sada, posle svega, neke stvari ipak postaju jasne u sveopštoj konfuziji. Na primer, da Srbi nemaju većih dušmana od onih Srba koji smatrajući sebe boljim Srbima od ostalih Srba i koji se zahvaljujući ekskluzivitetu ultrasrpstva enormno bogate uništavajući i dovodeći do prosjačkog štapa objekat svoje lažne ljubavi – Srbiju.

Danas, dve godine posle secesije, Srbija je slabija, nesrećnija i siromašnija nego 17. 2. 2008. I biće sve slabija i siromašnija dok se ne izbori za jednakost svih Srba i svih građana u Srbiji tako što će promenom javnog diskursa i politike onemogućiti tiraniju „patriotskih“ umobolnika i prevaranata. Kad i ako uspe u tome – brzo će naći rešenje za Kosovo. I za mnoge druge probleme.