Evropsko prvenstvo u besmislu

Drekavcima, pčelama veličine orla koje pustoše jug Srbije, teladima sa tri glave, proplakalim ikonama i ostalom novindžijskom florom i faunom. Samo ću malo preterati kad kažem da je Evropsko prvenstvo u fudbalu jedan od glavih motora ovoletošnje globalne i lokalne pomahnitalosti, koja je u poslednjih mesec dana u Srbiji odnela žrtava u ljudstvu i materijalu koliko jedan omanji rat.

Cenjenom je publikumu notorno da moju malenkost sport – a naročito fudbal – ič ne interesuje, ali sport – a naročito fudbal – već odavno ič ne interesuje interesuje li tebe sport ili ne, sledstveno se od Evropskog prvenstva u fudbalu, zahvaljujući svudaprisutnosti televizije i interneta, naprosto ne može pobeći. Ni moja kafanica nije bila izuzetak od tog pravila, uz jednu olakšavajuću okolnost – gazda ne voli buku, pa iako je televizor povazdan uključen, ton je uvek ili na minimumu ili je isključen.

I – šta da vam pričam? Povremeno bih proteklih dana bacio poneki pogled na poneku utakmicu, a kada je zapretila opasnost žestokog presedana – koja se docnije i ostvarila – da Island naguzi Englesku, odgledao sam čitavo drugo poluvreme. A šta kažem – kakav je današnji fudbal u poređenju sa onim koji se igrao dok sam i ja bio vatreni navijač i dok mi je i dva poluvremena bilo malo? Hm! Manje-više isti – ne može se fudbalu mnogo ni dodati ni oduzeti – iako je isuviše račundžijski za moj ukus.

Ali ako je fudbal ostao manje-više isti, publika se načisto promenila. Nisu to više oni simpatični bukači, to je sada divlja horda lica namazanih nacionalnim ratničkim bojama. Ta pomahnitalost naročito se dobro vidi kada je ton na televizoru (preventivno) isključen. Nema tu, učinilo mi se, onako na „mute“, ni trunke od nekadašnje radosti kad naši zabiju gol i tuge kad ga naši, da izvinite, prime, to su sada erupcije neosvešćenih strasti i ta se erupcija strasti – preko medija – prenosi i na ostatak sveta.

Bilo je dibidus predvidivo da će i Evropsko prvenstvo dovesti do podela u srpskom sportskom publikumu koji je – budući da naša reprezentacija nije prošla kvalifikacije – miljenike počeo da traži na svim stranama Zemljinog šara, ne međutim, po sportskim, nego po (geo)političkim kriterijumima, tako da mi se učinilo da je – onoga dana kada je Hrvatska ispala iz takmičenja – oduševljenje navijačkog kora po kafićima, bircuzima i kafanama naše zemlje ponosne bilo veće nego da je Srbija pobedila, što me, zajedno sa razbuktalim nacionalizmom na evropskim stadionima, navede na još jedno poređenje sa bivšim SFRJotom, čiji je raspad simbolično počeo na fudbalskom stadionu, kao što na tom mestu, rekao bih, počinje i raspad Evrope.