Fama o kajakašima

E, pa znate šta? Kraljevčani jesu jebeni igrači, ali ipak nisu u stanju da izazivaju elementarne nepogode. Kraljevčani, nadalje, tvrde da se taj kajakaš istakao i ističe u pomoći “ugroženim područjima”, a ja o njemu “tako”. Uopšte ne sumnjam da se angažovao. A zašto? Zato što sam i ja, kao i većina mojih zemljaka iz Bajine Bašte, kajakaš, rekreativac doduše, ne takmičar, pa znam da su kajakaši sorta ljudi vrlo blagočestiva, druželjubiva i duševna. Kome je do lomljenja potkolenica, taj ide u fudbalere. Kajak je sport za meditativne tipove.

Uprkos esnafskoj solidarnosti i dalje smatram da je vožnja kajacima, šajkama i četokaicima po suvozemnim putevima– a bez preke potrebe, kao ovo sada – čista budalaština. Zašto? Zato što je to isto što i vožnja traktorom po Ibru. A zašto niko ne vozi traktore po Ibru, to bi bio još bolji medijski fazon? Zato što traktor tone, a kajak plovi. Nadam se da ste razumeli šta sam hteo da kažem. Kajak ima mali takozvani gaz, četiri, pet cm, ne više, rekao bih odoka, može se to ćerati i po većim kanalizacijama, ne treba tu poplava da bi se zaveslalo varoškim ulicama. Ali čemu? Kod onolikog Ibra i još veće Drine? Ajd, sad, komentatorluče da napravimo anketu – je li vožnja čamcima po džadama budalaština ili nije? Verovatno ću izgubiti na referendumu, ali i dalje ću misliti da je veslanje po džadama čista budalaština. I punktum.

Konačno, kad sam pomenuo crknute mačke, krave i ljude koji čuče po krovovima, nisam mislio na kraljevačkog veslo-kolegu; on se, fakat, vozikao u bezazlenim okolnostima, mislio sam na onog beogradskog kajakaškog hadžiju koji je – beše li dve hiljade šeste – udarnički veslao onim bulevarom pored beogradskog sajma, a tada su, dragi Kraljevčani i Kraljevčanke, Savom vaistinu plivale mrtve mačke i krave, a ljudi su čučali po krovovima savamalskih udžerica. Video sam to svojim očima, u prolazu, ne iz kajaka, nego iz auta. I uredno o tome napisao kolumnu u Danasu. Ni njega nisam osuđivao. Samo sam plovidbene akcije i jednog i drugog kolege po veslu upotrebio kao metaforu o tome koliko je tanka granica između zajebancije i katastrofe i kako se lako katastrofa sroza na nivo zejebancije. Nisam, dakle, napisao ništa neistinito, a kraljevačkog kolegu-kajakaša – kome u žaru odbrane Kraljevčani ne pomenuste ime – pozivam da tamo, krajem jula, dođe u Bajinu Baštu i da bude moj gost par dana. Ne mora vući kajak. Imamo mi toga u BB. Pa da se spustimo od Mosta do Rogačice, ali da nas – pošto ja zbog diskus hernije ne mogu uzvodno – u Bajinu Baštu džipom i prikolicom vrati moj drug Rakić. Putem. Ne Drinom.