Fatalizam

Kako sada oficijelno zvati Jego bivše Sijaltelstvo, u situaciji kada je, da kažemo, spao sa konja na magarca. Premijer, to, istina, gordo zvuči, ama nema težinu. Prvi ministar, to je malo bolje, ali nedovoljno dobro. Kud ću, šta ću, u iznudici posegnuh za najzvučnijom dostupnom mi titulom. Visokopoštovani srpski narode i senatu, drage čardaklije, čorbadžije i defterdari, na teritoriji ove kolumne Jego Sijatelstvo će se ubuduće zvati – Kancelar! Utuvite to! Pa da krenemo dalje.

Koliko sa ove udaljenosti razabiram, deo javnosti je zdravo nezadovoljan (verovatnim) Tadićevim kancelarstvom, a da za to nezadovoljstvo ne podastire nikakve argumente. Čekaj malo. Em, se Tadićjoš uvek nije zakancelario, em, kud se dede onaj lepi običaj da se novoj vladi da grejs period od famoznih sto dana, koliko je, bajagi, potrebno da vidimo kakvog su kova novi popečitelji, šta sanjaju, a šta im se događa i mogu li se njihovi snovi poklopiti sa snovima širokih narodnih masa. Čemu toliki pesimizam? Zašto se unapred piše da je sve propalo? Zna li nezadovoljna javnost da opšti stav prema životu određuje tok tog života?

Ono jeste, ako je suditi prema dosadašnjim postignućima vladajuće klase, kapa je vaistinu mrka, ali ja ne vidim razloga da nezadovoljnici ne uzmu stvar u svoje ruke. Ko ih sprečava da se uključe u ili da čak osnuju neki napredni pokret, pa da se domognu poluga vlasti i Srbiju dovedu k poznaniju prava. Evo, recimo, ko je verovao da će Toma postati Jego Visokoblagorodstvije? Možda ni on sam nije verovao, čim je strahovao od krađe glasova, a ono na kraju ispade da su glasovi ukradeni Tadiću.

Tominim putem, možda čak i kraćim, može da krene svaki punoletni državljanin naše zemlje ponosne. Ni fakultetska diploma nije neophodna. Iako je poželjna. Do kad će više progresivna javnost da se ponaša kao moji komentatori? Znamo da je narodu teško ugoditi, ali, cenjeni publikume, posao države i nije da ugađa narodu, nego da stvori ambijent stabilnosti u kome će narod moći da ugađa sam sebi. Ali, eto, moćsocijalističke navike je učinila svoje, a inercija demokratske politike je znala da to iskoristi. U tom smislu predlažem istorijski kompromis. Da mi Kancelaru umesto sto damo pedeset dana (više nije ni zaslužio), pa da onda krenemo u ofanzivu? A?