Faza lokomotive

Kako to obično biva, tražeći pre neki dan po policama sasvim drugi naslov, slučajno (da li slučajno?) nabasah na knjigu Oldusa (Ne – Oldosa, đuturumi) Hakslija Večna filozofija – iliti visokoparno Philosophia Perennis – koja je sedamdesetih godina u Srbiji bila must read i to ne samo među piscima, filozofima i profesorima univerziteta, nego i među gimnazijalcima, možda najviše među njima. I moja ju je malenkost u to doba nekoliko puta pročitala, pa je potom – pomislivši u naivnosti i nadobudnosti da je rečeno delo apsolvirala – knjigu turila na policu i odala se čekanju dolaska demokratije u Srbiju.

Pročitavši ponovo – sada već pod starost – Večnu filozofiju, momentalno mi je došlo iz dupeta u glavu da u mladosti ama baš ništa nisam bio apsolvirao i da je ono što sam čekao – a što, btw, u Srbiju nikad nije ni došlo – u stvari ono od čega se – saglasno Haksliju i mnoštvu duhovnih autoriteta koje je citirao – trebalo spasavati.

Kao adept istinske tradicije Zapada (u koju, nota bene, svrstava i duhovnost pravoslavlja) Haksli u modernim vremenima i njegovim idolima – progresu, demokratiji, ljudskim pravima i ostalim tricama i kučinama, da ne nabrajam – nije video „napredak“ nego konačno posrnuće sveta, proisteklo iz gubitka ljudske ljubavi i empatije, jedinih energija sposobnih da preobraze i poboljšaju svet.

„Naši današnji društveni, ekonomski i međunarodni odnosi“, piše Haksli na jednom mestu, „zasnovani su na organizovanoj sebičnosti i bezosećajnosti“, što u prevodu hoće reći da je ljudski rod pronašao način da ga savršeno boli dupe za bližnjeg, a da ipak – prebacujući brigu o bližnjima na, recimo, centar za socijalni rad – zadrži visoko mišljenje o sebi.

Nije se stalo na tome. Ubrzo je počela proliferacija visokoparnih eufemizama, pa su tako bezosećajnost, grabežljivost i pohlepa dobile „časno“ ime kapitalizma, a pobuna protiv takvog poretka stvari – utemeljena na čistoj zavisti i zlovolji – još časnije ime socijalizma, da bi na kraju, kada je stvar iz faze ekspres lonca prešla u fazu lokomotive, na scenu stupio nacionalizam, legitimizovani egoizam, sebičnost unapređena u vrlinu, koja svojim adeptima lagodno omogućava da „obožavajući“ apstraktni „naš narod“ mrze i sebe i ceo svet. Da li bi se tu moglo nešto učiniti, nešto makar malo popraviti? Možda bi – da je živ – pokojni Ambro Marošević smislio neko spasonosno rešenje, poput onog o integraciji Srba i Hrvata, ali, nažalost, Ambro nije živ, a vi, koji u čudu gledate šta se radi kod nas, a i šire po svetu, dobro utuvite da je ona lokomotiva, nastala od ekspres lonca, sada iskočila iz šina.