Filmske novosti

E sad, nad filmovima na takve, da kažemo društveno škakljive teme obavezno se – još u toku snimanja – nadviju senke dosade i pristrasnosti, ali nemojte se obeshrabriti, pogledajte film, jer je maestro Sorentino (uglavnom) uspešno izbegao i pristrasnost i dosadu i – štaviše – uspeo da u skomračnu priču umeša i crnohumorne elemente.

Glavni junak Sorentinovog filma je Đulio Andreoti – u pogledu dužine trajanja na političkoj sceni neka vrsta italijanskog Ivice Dačića – s tom razlikom što Andreoti nije bio socijalista, nego njihov ljuti neprijatelj – demohrišćanin. Ali – kako ćemo u filmu videti – i Andreoti je znao da bude pomalo socijalista, u srpskom značenju te reči. Nego, da ne dužim! Nakon što sam odgledao „Il Divo“ na duši mi je istovremeno bilo i lakše i teže. Lakše zato što sam se uverio – tačnije podsetio – da mi, Srbi, nismo toliko usamljeni u svetu – ili bar ne u komšiluku – i da je italijanska politika (bar u vreme kada se film događa) rođena sestra srpske politike. Svje je u Italiji, čestnejši publikume, (bilo?) isto kao kod nas: i muljavine i skupštinski marifetluci i vaninstitucionalno mešetarenje i dilovi sa mafijašima i bankarsko-političarski marifetluci i mešanje crkve u državna i politička posla. I, da kažemo, pročaja.

Sada dolazimo do stvari zbog koje mi je nakon gledanja filma bilo teže. Ako je u italijanskoj politici maltene sve isto kao u srpskoj, zašto je italijansko društvo mnogo uspešnije od srpskog i zašto je u Italiji neuporedivo lakše (i lepše) živeti nego u Srbiji.

Biće da je to zato, dražajši đuturumi, što italijanska politika, ma koliko inače bila pokvarena i ma koliko to pokušavala, nijednog trenutka nije uspela da okupira čitavo italijansko društvo, da pacifikuje javnost i da uguši nezavisno novinarstvo. Vidi se to kao na dlanu u sceni u kojoj urednik jednih novina postavlja Andreotiju vrlo nezgodna pitanja, a Andreoti – nakon što strpljivo sasluša pitanja – ne nađe za shodno da kaže ništa drugo nego – eh, novindžijski sine Brute, ja sam, kad je bilo gusto, sprečio (nekog tamo X-a) da ti uguši novine, omogućio sam ti da budeš slobodan i nezavisan, a ti meni sad guraš prste u rane. Eto, zato sam ja onomad savetovao dezorijentisanoj opoziciji da – umesto što nariče nad medijskim terorom – pokrene jedne nezavisne novine i da za glodura postavi nekog sina Bruta.