Filozofija otpriznavanja

Kosovo dobija značaj kosmoloških razmera samo onda kad nije u (makar provizornom) sastavu Srbije.

Tako je XIX i početkom XX veka, dok je bilo u sastavu Otomanske imperije, Kosovo bilo snažan faktor mobilizacije za „oslobađanje“, da bi nakon otcepljenja postalo faktor masovne kretenizacije i jalovih napora na rekonkvisti, od kojih su najsmehotresnija „otpriznavanja“ lažne države.

Makijaveli na jednom mestu piše (citiram po sećanju) da mudar vladalac, ukoliko namerava da zadrži osvojenu zemlju, MORA da se na toj zemlji i nastani.

Da su drevne srpske elite umesto Vase Pelagića čitale Makijavelija, zacelo bi glavni grad kraljevine premestili u Prištinu, a arhiepiskopa pećkog iz Beograda vratili u Peć.

Avaj, Priština i Peć behu čemerna, zapuštena mesta, nikome se nije odlazilo iz Beograda, nikom se nije išlo u karavilajet.

I ne samo što kralj nije instalirao presto u Prištini, a patrijarh tron u Peći, nego je – iz istih razoga zbog kojih kralj i Nj. S. nist hteli na Kosovo – ko god je mogao od srpskog življa odlazio sa Kosova.

Izuzimajući SFRJotov vakat, niko nikada u Srbiji prstom nije mrdnuo da se Kosovo uredi, ekonomski ojača i modernizuje, sledstveno je Srce Srbije decenijama tavorilo u statusu karavilajeta, ali su vladajuća srca bila na mestu jer je Kosovo bilo – „naše“.

Srpska srca su se nakratko uznemiravala samo prigodom periodičnih pobuna Albanaca, koji se – sa izuzetkom nekolicine „poštenih“ – nijednog trenutka nisu osećali državljanima Srbije, pogotovo ne Srbima, u šta su srpske majke invencije (naivno) hteli da ih pretvore prišivanjem „ić“ na prezimena.

Države pak Srbije – opet sa izuzetkom SFRJotovog vakta – ništa nisu radile, nisu ni pokušale, da Albance integrišu kao punopravne slobodne građane – olakšavajuća je okolnost što kao takve nisu integrisale ni Srbe – nego su zavodile vojne uprave i mislile – kao što i sada misle – da Kosovo čuvaju „istorijska prava“, a da „vreme radi za nas“.

Vreme, međutim, ne radi ni za koga, zapravo radi protiv svih, a naročito se ostrvi na one koji mu idu uskurac.

Istorijsko pravo je rođeni brat prava na zapošljavanje.

Niko ti ga neće osporiti – pogotovo to neće učiniti istorija – ali kao što pravo na zapošljavanje ne zapošljava po automatizmu, nego se moraš sam potruditi da nađeš posao, i u slučaju istorijskog prava se mora dobro zapeti da bi istorijsko de iure postalo de facto.

A to se nikada – i slovima nikada – ne može postići idenjem istoriji uskurac i „otrpiznavanjem“ očiglednog.