Fundamentalizam nepušenja

Poznato je, naime, da sam ja pušač i – tako reći – pravobranilac pušenja, ali mi je nezamislivo da se puši u bioskopskim salama, poštama, autobusima, bolnicama i sličnim mestima, što se čak i kod nas ne čini valjda već više od četrdeset godina. Dakle: ja sam pušač i tim se dičim, to ne može biti svak, al’ mi ni na pamet ne pada da duvanim na pomenutim mestima, niti bih voleo da drugi to čine. Gledam neki lep film ili popunjavam telegrafsku uplatnicu, a neki mi đilkoš duva za vrat. Jok, more. Verboten.

Ali šta reći o kafanama? Poznato je da tamo veoma retko svraćaju tankoćutne osobe željne vitamina i zdravlja. Za takve je Mekdonalds. Tamo se nikad nije ni pušilo. Ne bih imao ništa ni protiv kafana namenjenih isključivo nepušačima. Ne bih tamo zalazio i rešena stvar.

Ne znam samo zbog čega nepušači – među kojima imam i mnogo prijatelja (mada ovi moji nisu fundamentalisti) – nameravaju da pušačima zagorčaju život, što je više nego očigledna namera ovog zakona? Iza tog lex specijalisa stoji vajkadašnja ljudska potreba da se svet uredi po sopstvenoj meri. Ja ne pušim – i niko ga, majci, neće popušiti. Upravo smo u bioskopskim salama, gde se ne žmari, saznali mnogo poučnih stvari o tome do čega dovode čistunske zabrane. Govorim o čuvenoj američkoj prohibiciji, o vremenu Eliota Nesa i pročaja.

Elem, nije se pilo javno i na javnim mestima, ama se kriminal u to doba toliko osilio da umal nije preuzeo vlast od čistunaca iz Bible belta koji su imali većinu u Senatu. Neće ovo sa duvanom biti baš kao ono sa brljom, ali na dobro neće izaći. O tome sam, kasnih li osamdesetih, ranih li devedesetih – u vreme kada Antonić nije bio ni čuo za globalizaciju – napisao nekoliko nezapaženih eseja. A u jednom je pisalo: „Pre par decenija su te ubijali zato što nemaš čistu krv, sutra će te ubiti zato što ti pluća nisu čista.“ Živi bili pa videli.